Seminarski rad : Zaštita i konzervacija objekata Student: Nina Bogdanović 21/15 Profesor : mr Marina Nikolić-Topalović Januar 2016.

Konzervacija-restauracija Često određena i samo kao konzervacija, zanimanje je, posvećeno očuvanju kulturne baštine. Konzervatorske aktivnosti uključuju proveru stanja, dokumentaciju, rad na samom predmetu kulturne baštine, preventivnu zaštitu. Konzervator-restaurator mora uzeti u obzir i mišljenje treće osobe, kao i vrednost I značenje objekta, uključujući fizičke potrebe materijala, kako bi doneo odluku o ispravnoj konzervatorsko restauratorskoj strategiji eventualnog zahvata.

Konzervacija arhitekture je proces kroz koji se materijalni I istorijski integritet arhitektonske baštine čovečanstva produžuje putem niza pažljivo planiranih aktivnosti. Pojedinac koji je uključen u tu delatnost poznat je kao konzervator  arhitekture. Arhitektonska konzervacija se bavi produženjem postojanosti karaktera arhitektonske baštine, u smislu oblika i stila, kao i materijala koji to delo sačinjavaju - poput cigle, kamena, stakla, metala i drveta.

Savremeni prostup: Očuvanje ovaj pristup visoko ceni zadržavanje,zaštitu i održavanje svih istorijskih cinjenica i odrzava istorijsko znacenje, kao i prihvaćanje svih izmena, dopuna i prilagodbi iste tokom njene istorije. Rehabilitacija naglašava potrebu zadržavanja i obnove istorijskog materijala, uz više razumevanja za dopune, što podrazumeva da je građevina pre intervencije bila u lošijem stanju. Obnova građevine fokusira se na zadržavanje materijala vezanog uz najznačajnije razdoblje u istoriji samog objekta, te shodno tome dopušta uklanjanje materijala iz drugih razdoblja. Rekonstrukcija, bavi se rekonstrukcijom uništenog, više nepostojećeg objekta, pejzaža odnosno strukture potpuno novim materijalom.

Uobičajeni problemi savremene konzervacije: Najstariji su građevinski materijali bili organskog porekla, poput na primer blata i drveta. Korištćeni su zato što su bili lako dostupni I poreklom iz obnovljivih izvora. Na nesreću, organski su materijali ujedno i vrlo osetljivi na spoljašnje uticaje, i to kako na elementarne tako i na one humanog, odnosno životinjskog porekla. S vremenom ovi materijali istisnuti su iz upotrebe od strane neorganskih. U prilog trajnosti ovih materijala govore nam i neki od najstarijih arhitektonskih spomenika poput egipatskih piramida. Keopsova piramida, rimski Koloseum i atinski Partenon najpoznatiji su primeri drevnih građevina. Kao najuticajniji faktori koji utiču na njihovo stanje možemo izdvojiti uticaj okoline, zagađenost vazduha, ali i turizam.

Svedoci smo klimatskih promena i njihovog uticaja na naš svet u celini pa tako i na spomenute građevine. Koloseum se u svojoj istoriji suočio sa udarima groma, požarima i zemljotresima. Klimatske promene pojačavaju i ubrzavaju nakupljanje kristala soli u spomenicima poput Koloseuma i Partenona, a ovaj fenomen, ubrzava i njihovo propadanje. Kristali soli doprinose, pored zagađenja vazduha, i izrazitom tamnjenju ovih građevina. Ovaj je problem posebno uočljiv na mermeru od kojeg je izrađen Partenon. Treći faktor koji ima izrazit uticaj je turizam. Pored njegove ekonomske i kulturne korisnosti definitvno možemo govoriri i o štetnosti istog. Grobnica egipatskog faraona Setija jedan je od spomenika koji trenutno više nisu javno dostupni, prije svega zbog šteta uzrokovanih turizmom.

Određivanje problema Prva faza u konzervaciji bilo koje građevine jeste procena njene istorijske važnosti i vrednosti. Kao primer navodi se Partenon - izgrađen između 447. i 432. godine pre Hrista, da bude hram boginje Atine, s vremenom je bio prenamenjen u crkvu, pa u džamiju, pa potom u barutanu, da bi danas bio jedna od najpoznatijih svetskih turističkih atrakcija. Sledeća su faza precizna merenja objekta, uz upotrebu savremenih mernih metoda. Potom se pristupa analizi stabilnosti same strukture, I mesta na kojem se nalazi, I treba naglasiti da nijedna građevina nije u stanju potpunog mirovanja, pa se ispituje uticaj i tla i vetrova na njenu stabilnost. Na kraju se ispituju sve instalacije prisutne u građevini, normalno ovo se odnosi na objekte koji se i dalje koriste ili će biti korišteni. I kod drevnih i kod istorijskih građevina ispituje se i zaštita od gromova odnosno požara, a sve u svrhu što temeljnije zaštite. Svi se prikupljeni podaci na kraju pažljivo analiziraju te se odlučuje o planu konzervacije, skladno sredstvima koja su za istu namenjena.

Tretman Pod ovom se fazom krije širok spektar aktivnosti, od čišćenja enterijera ili eksterijera građevine do obnove oštećenih delova građevine. Između 1985. i 1989. uklonjeno je 38 slojeva boje, obavljeno čišćenje i obnova zidova od kamena na beloj kući u Washingtonu, a ovaj se zahvat može uzeti kao primer restauracije arhitektonskih objekata. Restauraciju građevine stoga možemo gledati kao skup aktivnosti koje su po obimu i važnosti značajnije od povremenog održavanja. Nije svaka konzervacija građevine usmerena ka striktnom poštovanju izvornog nacrta iste. Često od građevine biva očuvana samo spoljasnja konstrukcija dok se enterijer potpuno izmeni. Taj pristup označavamo kao adaptivnu prenamenu. Iako tehnike konzervacije arhitekture postaju sve razvijenije, obično čišćenje ili obnavljanje već može dovesti do neželjenih posledica,a kamen je u nekim slučajevima bio do te mere oštećen da ga se moralo nadomestiti novim.

Interventna konzervacija   Ovaj pojam odgovara bilo kom delovanju preduzetom od strane konzervatora, a koje uključuje neposredan rad. Postupci mogu uključivati čišćenje, stabilizaciju, popravak oštećenja ili čak nadoknadu nedostajućih delova. Od suštinske je važnosti da konzervator potpuno i precizno opravda bilo koje navedeno delovanje. Podrazumeva se primereno i temeljno dokumentovanje svih faza rada, znači pre, tokom i nakon zahvata. Prvenstveni je cilj rada minimiziranje propadanja tretiranog predmeta i do tog cilja može se doći primenom neintreventnih kao i interventnih metoda delovanja. Kao primer javno objavljnog interventnog konzerviranja možemo uzeti konzervatorske radove na Sikstinskoj kapeli u Rimu.

Kamene strukture Većina starih građevina izgrađena je od kamena, i do danas su sačuvane isključivo zbog dobro znane stabilnosti ovog materijala. Bez zaštite kamen može vrlo brzo propasti, posebno danas u vreme velike i tako reći globalne zagađenosti vazduha I klimatskih promena. Konzervacija kamena  jedna je od disciplina u sklopu  konzervacije restauracije predmeta kulturne baštine. Konzervator restaurator kamena mora poznavati osnovne vrste kamena, i tehnologiju obrade istog. Poznavanje barem osnova istorijskih umetnosti takođe je neophodno.

Primeri konzervacije

Primeri konzervacije

Primeri konzervacije

Primeri konzervacije

Žaštita objekata Zakon o kulturnim dobrima(Zakon je objavljen u "Službenom glasniku RS", br. 71/94.) Ovim zakonom uređuje se sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara i utvrđuju uslovi za obavljanje delatnosti zaštite kulturnih dobara. Kulturna dobra, u zavisnosti od fizičkih, umetničkih, kulturnih i istorijskih svojstava, jesu: spomenici kulture, prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta. Kulturna dobra, u zavisnosti od svog značaja, razvrstavaju se u kategorije: kulturna dobra, kulturna dobra od velikog značaja i kulturna dobra od izuzetnog značaja.

Kulturno dobro od izuzetnog značaja jeste ono kulturno dobro koje ima jednu od sledećih karakteristika: 1) poseban značaj za društveni, istorijski i kulturni razvoj naroda u nacionalnoj istoriji, odnosno za razvoj njegovog prirodnog okruženja; 2) svedoči o presudnim istorijskim događajima i ličnostima i njihovom delovanju u nacionalnoj istoriji; 3) predstavlja jedinstvene (raritetne) primerke stvaralaštva svog vremena ili jedinstvene primerke iz istorije prirode; 4) veliki uticaj na razvoj društva, kulture, tehnike i nauke; 5) izuzetnu umetničku ili estetsku vrednost.

Kulturno dobro od velikog značaja jeste ono kulturno dobro koje ima jednu od sledećih karakteristika: 1) značajno je za određeno područje ili razdoblje; 2) svedoči o društvenim ili prirodnim pojavama, odnosno uslovima društveno-ekonomskog i kulturno-istorijskog razvoja u određenim razdobljima; 3) svedoči o značajnim događajima i istaknutim ličnostima iz nacionalne istorije. Kulturno dobro i dobro koje uživa prethodnu zaštitu ne sme se oštetiti, uništiti, niti se bez saglasnosti, u skladu s odredbama ovog zakona, može menjati njegov izgled, svojstvo ili namena.

Mere zaštite koje se uređuju aktom o utvrđivanju kulturnih dobara obuhvataju: 1) bliže uslove čuvanja, održavanja i korišćenja kulturnog dobra; 2) tehničko-zaštitne mere radi obezbeđivanja kulturnog dobra od oštećenja, uništenja i krađe; 3) način obezbeđivanja korišćenja i dostupnosti kulturnog dobra javnosti; 4) ograničenja i zabrane u pogledu raspolaganja kulturnim dobrom i njegove upotrebe, u skladu sa zakonom; 5) ograničenja, odnosno zabrane izvođenja određenih građevinskih radova, promene oblika terena i korišćenja zemljišta u okviru zaštićene okoline kulturnog dobra, kao i promene namena pojedinih kulturnih dobara i 6) uklanjanje građevinskog ili drugog objekta čije postojanje ugrožava zaštitu ili korišćenje kulturnog dobra. Mere zaštite utvrđuju se i za zaštićenu okolinu nepokretnog kulturnog dobra. Uklanjanje građevinskog ili drugog objekta čije korišćenje, odnosno postojanje ugrožava zaštitu ili korišćenje kulturnog dobra obavlja se u skladu sa zakonom kojim se uređuje eksproprijacija. Merama tehničke zaštite u smislu ovog zakona smatraju se radovi na konzerviranju, restauriranju, rekonstrukciji, revitalizaciji i prezentaciji kulturnih dobara.

Mere tehničke zaštite i drugi radovi kojima se mogu prouzrokovati promene oblika ili izgleda nepokretnog kulturnog dobra ili povrediti njegova svojstva, mogu se preduzimati ako se: 1) utvrde uslovi za preduzimanje mera tehničke zaštite i drugih radova; 2) pribavi saglasnost na projekat i dokumentaciju za izvođenje ovih radova, u skladu sa zakonom, i 3) pribave potrebni uslovi i odobrenja na osnovu propisa o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata. Uslove za preduzimanje mera tehničke zaštite i drugih radova na nepokretnim kulturnim dobrima i kulturnim dobrima od velikog značaja, u skladu sa članom zakona, utvrđuje nadležni zavod za zaštitu spomenika kulture, a za kulturna dobra od izuzetnog značaja Republički zavod za zaštitu spomenika kulture.

Ako se radovi na nepokretnim kulturnim dobrima izvode bez utvrđenih uslova za preduzimanje mera tehničke zaštite ili bez saglasnosti na projekat i dokumentaciju, nadležni zavod za zaštitu spomenika kulture, odnosno Republički zavod za zaštitu spomenika kulture za kulturna dobra od izuzetnog značaja, zabraniće dalje izvođenje radova i podneti zahtev nadležnom organu za rušenje, odnosno povraćaj u prvobitno stanje objekta, o trošku investitora. Ako se radovi na nepokretnom kulturnom dobru ne izvode u skladu s projektom i dokumentacijom na koje je data saglasnost za izvođenje tih radova, nadležni zavod za zaštitu spomenika kulture, odnosno Republički zavod za zaštitu spomenika kulture za kulturna dobra od izuzetnog značaja, obustaviće privremeno radove i utvrditi rok za ispunjenje uslova za nastavak tih radova. Ukoliko investitor ne obustavi radove, nadležni zavod podneće zahtev nadležnom organu za rušenje, odnosno za povraćaj u prvobitno stanje objekta o trošku investitora. Investitor je dužan da u roku od 15 dana od dana završetka radova na nepokretnom kulturnom dobru o tome obavesti nadležni zavod koji je doneo rešenje o saglasnosti na projekat i dokumentaciju za njihovo izvođenje.

Nadležni zavod će u roku od pet dana od dana prijema obaveštenja o trošku investitora izvršiti pregled i proveru na licu mesta i zapisnički utvrditi da li su radovi izvedeni u skladu s projektom I dokumentacijom na koje je izdata saglasnost. Ako utvrdi da radovi nisu izvedeni u skladu s projektom, nadležni zavod će svojim rešenjem naložiti investitoru da u određenom roku izvedene radove usaglasi s projektom. Ukoliko investitor ne postupi u skladu s rešenjem, nadležni zavod koji je doneo to rešenje podneće zahtev nadležnom organu za rušenje, odnosno za povraćaj u prvobitno stanje objekta, o trošku investitora.

Restauratorski, konzervatorski i radovi na revitalizaciji kulturnih dobara su radovi koji se izvode na nepokretnim kulturnim dobrima i njihovoj zaštićenoj okolini, u skladu sa posebnim i ovim zakonom.( ZAKON O PLANIRANJU I IZGRADNJI (“Sl. glasnik RS“, br. 72/2009),clan 37.) Ministarstvo izdaje građevinsku dozvolu za izgradnju objekata, kulturnih dobara od izuzetnog značaja i njihovoj zaštićenoj okolini sa jasno određenim granicama katastarskih parcela, i kulturnih dobara upisanih u Listu svetske kulturne i prirodne baštine i objekata u zaštićenim područjima u skladu sa aktom o zaštiti kulturnih dobara (osim pretvaranja zajedničkih prostorija u stan, odnosno poslovni prostor u zaštićenoj okolini kulturnih dobara od izuzetnog značaja i kulturnih dobara upisanih u Listu svetske kulturne baštine), kao i objekata u granicama nacionalnog parka i objekata u granicama zaštite zaštićenog prirodnog dobra od izuzetnog značaja (osim porodičnih stambenih objekata, poljoprivrednih i ekonomskih objekata i njima potrebnih objekata infrastrukture, koji se grade u selima), u skladu sa zakonom (Nadležnost za izdavanje građevinske dozvole Član 133).