КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈА ПУТ У ОТВОРЕНИ КУРИКУЛУМ ИСКУСТВО ИЗ ПРАКСЕ

модел А – погодан оквир за развијање курикулума разматрање битних момената важних за његово стварање

Од почетка рада у моделу А, имали смо прилику, да постављањем питања, решавањем проблема и дилема, отворимо себи пут сагледавања, дефинисања и редефинисања многих ситуација које су се дешавале у нашим конкретним условима, тако истим, а тако различитим. Да осмишљамо и изводимо акције од почетног реструктуирања простора до данашњих активности.

Ти конкретни услови и догађања представљају реални контекст који ми, као професионалци, треба да препознамо, а који чине одређени односи, појаве, проблеми које треба дефинисати и мењати, или једноставно побољшати, како би дошло до промене.

Улога нас професионалаца била би стварати повољан миље, што подразумева: идентификацију проблема, дефинисање свих актера који су важни да до промене дође, дефинисање њихових позиција (ко с ким комуницира), смер и интезитет активности појединих актера, дефиниција сопственог учешћа.

Ово није никакво наметање решења, напротив, били смо свесни да промену могу извести само они који су суштински заинтересовани.

У овом процесу, који смо назвали контекстуализацијом, важну помоћ пружали су нам принципи. Они су нам помогли да нам трагање за одговором, да више сазнања него сам одговор и омогућили нам да постављамо увек нова питања.

Они и јесу покретачи акције. То су: Они и јесу покретачи акције. То су: - принцип реалности, - принцип редефинисања појмова, појава, односа, - принцип реалног контекста, - принцип суштине и форме и - принцип повезаности теорије и праксе.

Принципи су ти који нам пружају: сигурност, актуелност (нисмо глуви ни слепи за дешавања и промене око нас), могућност суштинског повезивања породице (замена, допуна, партиципација), институције, друштвена заједница.

ШТА ЈЕ КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈА?

То је процес у коме ми, професионалци, стварамо контекст који носи другачије значење у односу на неку појаву или односе које идентификујемо у претходном контексту, а за које имамо аргументе да их треба мењати.

Овај процес препознали смо ретроактивно, акционим истраживањем, анализирајући своју праксу и дешавања у њој, а јасно се види на примеру реструктуирања простора у једном од наших вртића.

РЕСТРУКТУИРАЊЕ ПРОСТОРА БИТНИ, ПРЕЛОМНИ МОМЕНТИ У ОВОМ ПРОЦЕСУ

концепција (без готових решења). Модел А као алтернатива у избору и погодан оквир за развијање курикулума полазиште, путоказ, помоћ, концепција (без готових решења).

Предвиђа другачију организацију простора – центри интересовања Предвиђа другачију организацију простора – центри интересовања. Васпитачи су се одлучили за центре интересовања у собама (идеја наслеђена) имајући своје разлоге, због:  великог броја деце у групама,  боље контроле деце,  специфично грађеног вртића и  узрастом.

Центре су формирали васпитачи и имали одрећена очекивања у оваквом амбијенту и атмосфери, адекватно планирајући и успостављајући правила понашања.

Улазак у проблематику Шта се дешава? Улазак у проблематику Шта се дешава?

Реална ситуација показује дешавања супротна од очекивања васпитача, што почиње да смета. Уместо игре и задовољавања потреба и интересовања у центрима, деца су: износила играчке из центара и поред успостављених правила; играчке из целог простора – центра, преносила у сасвим други простор; сви центри нису били у функцији у зависности од узраста; деца су имала потребу за излажењем из радних соба; расте тензија.

Код васпитача се јавља незадовољство због: немогућности праћења деце и снимања њихових жеља, потреба и интересовања; недовољног индивидуалног приступа деци; недовољно повратних информација од деце, што доводи до отежаног планирања и незадовољства плановима.

Стиче се увид у реалност – нешто не функционише како треба и потребна је промена.

Шта, зашто и у чему је проблем?

Постављање питања и трагање за одговорима у решавању проблема је пут који смо прелазили а који нам је давао више сазнања него сами одговори.

Покушаји који би требало да доведу до промене: суочавање са проблемом и решавање истог – алтернативна решења:  мењање места центрима,  увођење нових центара,  увођење нових правила понашања,  другачије планирање.

Ништа се битно не мења. Анализом ситуације, редефинишемо центар и прихватамо га као реалност. То је место у коме је дете активно (игра се, задовољава своје потребе, изграђује знања).

Идентификујемо проблем. Проблем је центар који су формирали васпитачи и није ,,по мери деце", зато га мењају и прилагођавају себи.

Следећи корак до кога нас трагање доводи је: ИДЕЈА: битна као водиља

Следећи идеју долазимо до циља Следећи идеју долазимо до циља. Она нам помаже да одредимо смер и интезитет оних који су под утицајем (деца, родитељи, васпитачи). Идеја је била формирање центара на нивоу вртића и активно укључивање деце.

Анализом идеје долазимо до сазнања шта је утицало на избор идеје? То је била тежња да се испоштује програмска орјентација: уваже дечје жеље, потребе и интересовања и активно укључи дете.

Идеја код неких изазива олакшање, код других шок, страхове, дилеме, предубеђења.

Аргументи за: испоштоваћемо дечје жеље потребе и интересовања; уважити дечју личност; деца ће бити у току дешавања и главни актери;

• направиће хаос, измешати играчке, Аргументи против: • направиће хаос, измешати играчке, • ко ће то да контролише, • шта ће рећи родитељи.

 Препознавањем сопствених програмских позиција: страхова, препрека, предубеђења – редефинишемо сопствено понашање.  Уз подршку, ослобађање рецидива старог начина рада. Имати више поверења у дете и не ићи стихијски.

Преиспитивање постојећег реалног стања и идеје доводи до дефинисања реално постојеће ситуације и освешћивања потребе доброг планирања и организације рада – осмишљавње акције –

За овај корак следи адекватна припрема.  Ко је све битан: деца, родитељи, васпитачи.

Припреме би текле у три смера, а изабран начин рада - радионица у простору -

Циљ радионица за децу био је да схвате постојање неког њиховог простора који ће моћи да мењају и формирају према својој жељи и потребама.

Циљ радионица за родитеље је укључити родитеља као партиципатора, да разуме и буде подршка детету.

Циљ радионица за васпитаче је припрема васпитача код којих идеја није сазрела.

Организација аспеката рада васпитача: радно време, подела послова и задужење, припрема и извођење радионица, начин и време укључивања родитеља.

 Организација и извођење акције изношења играчака из постојећих простора (време, место, темпо, редослед и улога васпитача).  Организација извођења саме акције формирања простора.

АКЦИЈА

Добит за децу:  повећана пажња,  бржа и лакша адаптација нове деце, могућност учења кроз интеракцију са млађом, старијом децом и одраслима,  јачање самопоуздања и самопоштовања,  заједничко доношење правила понашања и поштовања истих,  изграђивање система вредности одговорност, толеранција, разумевање, уважавање....

Добит за родитеље:  ослобађање од почетних страхова како ће све ово изгледати,  стицање бољег увида у наш рад активним учешћем, бољег разумевања детета и  давање подршке детету.

Добит за васпитаче:  бољи увид у потребе и интересовања деце, бољи индивидуални приступ,  лакше планирање, промена улоге васпитача – партнер координатор и креатор сопствене праксе,  промена начина размишљања, препознавање и дефинисање неких ситуација и самог понашања васпитача,  начин посматрања онога што се дешава и адекватно реаговање на то,  придавање важности битним моментима у васпитно-образовном процесу,  промена односа између деце, васпитача и родитеља  начин дефинисања проблема и налажења путева за њиховорешавање

ХВАЛА НА ПАЖЊИ