КRIMINOLOGIJA SA PENOLOGIJOM - PREDAVANJA - Doc КRIMINOLOGIJA SA PENOLOGIJOM - PREDAVANJA - Doc.dr Milutin Ateljević e-mail:mateljevic@sinergija.edu.ba

КRIMINOLOGIJA - PREDAVANJA - 2. nedelja 2. čas Doc КRIMINOLOGIJA - PREDAVANJA - 2.nedelja 2.čas Doc.dr Milutin Ateljević e-mail:mateljevic@sinergija.edu.ba

TEORIJSKE OSNOVE ETIOLOGIJE KRIMINALITETA

2. NEDELJA PREDAVANJA BIOLOŠKE TEORIJE PSIHOLOŠKE TEORIJE SOCIOLOŠKE TEORIJE

2. ČAS PREDAVANJA PSIHOLOŠKE TEORIJE

PSIHOLOŠKE TEORIJE Ove teorije u prvi plan objašnjenja pojava socijalnih devijacija i delinkvencije, postavljaju psihološke determinante. Predstavnici ovih teorija smatraju da su uzroci delinkvencije u raznim psihičkim svojstvima i osobinama ličnosti (inteligencija, motivi, stavovi). Psihološke teorije polaze, pre svega,od psiholoških karakteristika koje determinišu ponašanje ličnosti, dovodeći u vezu psihičke osobine i devijantnost.

PSIHOLOŠKE TEORIJE U psihološke teorije spadaju: Psihoanalitička shvatanja, Teorija inteligencije, Teorija neprilagođenosti, Frustraciona teorija i Bihevioristička shvatanja.

PSIHOANALITIČKA SHVATANJA Psihoanalitička shvatanja imaju za polaznu osnovu objašnjenja devijantnosti psihičkim stanjem ličnosti u sferi nesvesnog, odnosno podsvesnog, pre svega potisnute seksualne sile i impulsa. Ova shvatanja polaze od teza da sve što se odvija u životu i snovima čoveka, nastaje iz podsvesti, odnosno posledica je događaja u ranom detinjstvu. Na osnovama psihoanalatičkih shvatanja razvijen je poseban pravac kriminalne psihologije.

PSIHOANALITIČKA SHVATANJA Etore Patini psihoanalizu tretira kao ,,nauku o podsvesti”. Ovakvo stanje naziva se i ,,pomračena svest”. Prema psihoanalitičarima delikt je proizvod, odnosno posledica potisnute želje u podsvesti. U podsvesti se sukobljavaju prikriveni motivi i želje, gde proizvode unutrašnje sukobe.

PSIHOANALITIČKA SHVATANJA Prema psihoanalitičarima, nema nehatnih delikata, znači nema ništa slučajnog, nenamernog. Radi se o tome da je namera samo potisnuta u podsvesti. Na ovim podstavkama izgrađivani su i stavovi o povezanosti i kauzalitetu nagona i devijacija, gde se faktori kriminaliteta tumače poremećajima odnosa funkcionalnih komponenti Ida, Ega i Superega.

a) Id predstavlja nesvesni deo psihičke strukture i čini deo nagonskog bića ličnosti. Njegova psihička energija (ili ono što Frojd naziva libidom) teži za uživanjem i zadovoljavanjem prvenstveno bioloških potreba i motiva. b) Ego (razum, svest) je najaktivniji deo strukture ličnosti, koji se odražava kao mišljenje, percepcija, govor, učenje, memorija, rasuđivanje, motorika, akcija i vreme. c) Superego (savest) je deo psihičkih funkcija koje se odnose na moralne zahteve, norme društva i socijalne motive. On je ključna komponenta psihičke strukture za razumevanje moralnog ponašanja i reguliše ponašanje ličnosti da ne izvrši ili ne planira k. delo, a ukoliko to ipak učini strogo ga kažnjava prekorima sredine i osećajem krivice.

Neki psihoanalitičari (Aleksander i Staub)razlikuju: a) zamišljeni (imaginarni) kriminalitet – koji se ispoljava u vidu pretnji; i b) efektivni kriminalitet. Efektivni kriminalitet može biti: a) hronični i b) akcidentni. Hronični kriminalitet je posledica delovanja: a) organskih kriminalaca – neuračunljivih lica (imbecili, duševno bolesni, narkomani); b) normalnih kriminalaca s kriminalnim Superegom (telesno i mentalno zdravi, ali s moralnim shvatanjima u sukobu s društvenim); c) nerazvijenih (zaostalih) kriminalaca i d) kriminalaca nesvesnih svojih postupaka – neurotici.

Akcidentni kriminalitet podrazumeva dela koja su izvršena nehatno, u afektu ili u legitimnoj samoodbrani. Jedan od psihoanalitičara Adler, kroz koncept individualne psihologije, pri objašnjenju pojave devijantnosti, pridaje poseban značaj kompleksu inferiornosti, a Jung, Edipovom kompleksu (skup ljubavnih i neprijateljskih osećanja koje svako dete oseća prema roditeljima). Prema Adleru, čovek je ,,neispisani list papira”, a šta će biti u budućnosti, određuje mu sudbina. Škola individualne psihologije, delinkventnost pripisuje kompleksima inferiornosti (manje vrednosti) od kojih prate određene ličnosti.

TEORIJA INTELIGENCIJE U psihološkim teorijama postoji pristup koji uzroke delinkvencije dovodi u vezu s psihičkim svojstvima niske inteligencije, maloumnosti. Predstavnici ove teorije smatraju da deficitarnost inteligencije dovodi do neshvatanja značaja društvenih normi od strane ličnosti, a samim tim i odsustva odgovornosti za njihovo poštovanje i pridržavanje.

Istraživanja koja su se u početku bavila odnosom inteligencije i kriminaliteta nazivana su tzv. ,,pedigre” studijama. Pomoću njih su se vršila genetička izučavanja porodičnog stabla kriminalaca kako bi se utvrdilo ima li osnova u porodičnom poreklu predaka sa niskim IQ. Druga varijanta ove teorije devijantnost dovodi u vezu s niskom obrazovnom strukturom, pri čemu se ovaj faktor uzima kao posledica niske inteligencije.

Neki predstavnici ove teorije smatraju da niska inteligencija i kriminal imaju nešto zajedničko, ali to ne znači da je niska inteligencija uzrok kriminala, bez obzira na to što mnoge studije na osuđenicima ukazuju da je njihova inteligencija ispod prosečne inteligencije nedeliknentne populacije. Ovi autori smatraju da visoka inteligencija obezbeđuje neku vrstu zaštite od ,,upadanja” u kriminal za osobe koje su inače pod rizikom (npr. roditelji kriminalci).

TEORIJA NEPRILAGOĐENOSTI Neka psihološka shvatanja delinkventno ponašanje tumače faktorima nemogućnosti prilagođavanja ličnosti u realnim socijalnim uslovima, raskorakom između ciljeva pojedinaca i interesa zajednice. Neprilagođenost kao uzrok devijantnosti, tumači se na različite načine. Tako Pejdž smatra da je uzroke kriminaliteta najbolje tražiti u prilagođavanju individue na njenu okolinu.

Frojd smatra da se kriminal javlja zato što pojedinci kod kojih postoje instiktivne kriminalne tendencije, ne uspevaju da se prilagode društvu, jer im nedostaje vaspitanje za to. Frojd polazi od pretpostavke da svaki čovek ima kriminogene dispozicije, a one dolaze do izražaja samo kod pojedinaca koji nisu u stanju da se prilagode društvenim normama.

FRUSTRACIONA TEORIJA Neki psiholozi (Dolard i dr.)kriminalne dispozicije čoveka objašnjavaju posledicama trajnog delovanja frustracionih činilaca na ličnost u njenom razvoju. Dolard i saradnici su 1939. godine ovom teorijom objašnjavali devijantno ponašanje i ljudsku agresivnost, smatrajući da usled frustracija kod ličnosti dolazi do razočarenja, emocionalnih promena i poremećaja u psihičkim funkcijama koje manifestuju u destruktivnim agresijama.

Heli smatra da je uzrok kriminalnog ponašanja čoveka u frustracijama nastalim usled nezadovoljenih potreba u ranoj fazi detinjstva. Predstavnici ovih teorija smatraju da se teži oblici devijantnosti - delinkvencija mogu dovesti u direktnu vezu s uzrocima frustracionih stanja, niskim pragom frustracione tolerancije. Oni navode da frustracije mogu nastati: usled delovanja socijalnih faktora (ekonomski status, regionalni raspored), ili ličnih svojstava (invaliditet, obrazovanje, fizički izgled i sl.).

BIHEVIORISTIČKA SHVATANJA Ove teorije delinkvenciju tumače kao stečeni, naučeni, oblik ponašanja, a kao osnovni uzročnik ljudske destrukcije uzimaju društvene faktore. Delinkventno ponašanje objašnjava se uzrocima stečenih navika ponašanja kroz učenje po modelu. Posmatrajući devijantno ponašanje modela, ličnost može takvo ponašanje potpuno da usvoji, iako mu je do tada bilo strano.

Biheviorizam sve vrste ponašanja izvodi iz učenja, pa i emocionalna stanja, s orjentacijom da je svako ponašanje moguće menjati vaspitanjem. Ovaj pravac se ponegde u literaturi tretira teorijom socijalnog učenja, po kome je delinkventno ponašanje uzrokovano kao i svako drugo posredstvom tzv. modelovanja, tj. opservacionog učenja. Prema ovoj teoriji, svako ponašanje, uključujući i kriminalno, je naučeno. Prema njima, učenje se stiče na više načina, kroz porodicu, preko medija, učešćem u subkulturnim grupama i sl.

HVALA NA PAŽNJI ! Doc.dr Milutin Ateljević