Српска хероина Милунка Савић

“Ја сам их гледао на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су материнске и сестринске груди превијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, и у којима се масовно умирало од глади и зиме... Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке, сестре јунака са Цера и Kолубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт... Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет.” Анри Барби, француски писац и новинар.

Рођење и детињство Милунке Савић - У до сада написаним текстовима постоји више датума тачног рођења Милунке Савић. Као најпоузданији датум рођења може се сматрати извод из црквене књиге рођених, и извод из матичне књиге рођених која се данас налази у месној канцеларији у Јошаничкој бањи. По тим књигама Милунка Савић је рођена 28. јуна 1892. године у селу Ковачи, од оца Раденка Савића и мајке Данице. Село Ковачи је уписано као место рођења због тога што се ту налазила месна заједница док се Милунка тачно родила у селу Копривица. Крштена је 10. јула 1892. године у храму Успења Пресвете Богородице у Јошаничкој бањи. О Милункином детињству најбоље сведочи њен братанац Живан Савић: “Милунка је била прво дете, касније се родио брат Милан(мој отац) и сестре Миона и Славка. Кућу брвнару подигао је још деда Мирослав. У њој је Милунка провела своје детињство. Као и сва деца из овог краја провела је чувајући стоку подно планине Жељин”. И сама Милунка се касније присећала свог детињства: “ Ми чобани смо се играли разних игара. Једна од омиљених је била гађање у биљегу. Узели би неки предмет, камен или штап, заболи у ливаду и са одређене даљине гађали камењем”,

Балкански ратови и добровољац Милун Савић Свесне да саме неће моћи да обезбеде слободу својим сународницима који живе под турском управом, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка стварају Балкански савез за коначно ослобођење од Турака и њихово протеривање са Балкана. Општа мобилизација српске војске објављена је Краљевским указом 30. септембра 1912. године. Како се ослободилачки рат жељно ишчекивао, по објави мобилизације целу земљу је захватило велико одушевљење. Званични почетак мобилизације био је 3. октобра, већ првог и другог дана објаве мобилизације пукови су били скоро попуњени. Поред обвезника, на зборове су стизали и непозвани. Око 26.000 нераспоређених је тражило да добију своје место у јединицама, тако да су од њих формирани прекобројни пукови. Међу непозваним нашла се и Милунка, Не зна тачно где се она пријавила као добровољац, али се сигурно зна да се обукла као мушкарац и пријавила као Милун Савић.

Ипак, Милунка је закаснила да се бори у Првом балканском рату, Србија је већ остварила победе код Куманова и Битоља ослободивши Косово и Метохију, и Македонију. У јуну је изненада избио рат са Бугарима, у великој српској победи на реци Брегалници, Милунка је добила капларски чин и прву медаљу за храброст, али је откривена њена тајна. Последњих дана битке водећи своју десетину у јуриш Милунка је рањена. Када су је одвели у пољско превијалиште схватили су да је она женско. Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је она запретивши да ће отићи у хајдуке успела да остане у војсци. Међу војницима се прочуло о жени храбром добровољцу, сви су је заволели и дубоко уважавали.

Први светски рат Дана 28. јуна 1914. године убијен је престолоонаследник Аустроугарске монархије Фрања Фердинанд. Атентат је организовала револуционарна омладинска организација Млада Босна, док је сам извршилац атентата био Гаврило Принцип. Атентат је послужио као повод Аустроугарској да коначно нападне Краљевину Србију. Србија је била исцрпљена балканским ратовима који су однели велики број живота младих људи и испразнили државну касу. Мобилизација је започета 28. јула истог дана када је Србији објављен рат. Као на почетку балканских ратова одзив добровољаца је био велики. Почели су пристизати из целе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Америке, Аустралије и многих других држава. Одмах по објави мобилизације Милунка је пошла да се пријави о чему можемо прочитати у књизи “Жене солунци говоре”. Сама Милунка се нашла пред генералом Степом Степановићем који није хтео да је саслуша и послао је кући, међутим Милунка је отишла у Крагујевац право код војводе Радомира Путника начелника Врховне команде. Војвода је Милунку упутио да буде болничарка, али је она упорно желела пушку и бомбе.

Сутрадан се у друштву војводе нашао мајор Воја Танкосић, командант Рудничког добровољачког одреда који је говорио Путнику о Милунки прослављеној ратници из рата са Бугарима. Чувши о томе војвода је пустио Милунку у војску Краљевине Србије. Захваљујући мајору Воји Танкосићу Милунка је распоређена у легендарни добровољачки пук “Гвоздени пук”. Топлички гвоздени пук – формацијског назива Други пешадијски пук “Књаз Михаило” формиран је 19. децембра 1897. године, а назив “Гвоздени” добио је после Брегалничке битке. Гвоздени пук био је у саставу Моравске дивизије првог позива која је била у саставу Друге армије и он је већ 12. августа 1914. године отпочео покрет према Дрини. Командант овог пука био је потпуковник Ђорђе Палигорић. Милунка, која се већ прочула као одличан бомбаш била је у првим редовима са задатком да уништава непријатељске бункере, митраљеска гнезда и диверзије на непријатељској техници. Гвоздени пук и Милунка Савић су се борили на Церу, Мачковом камену, Колубари у којима су извојевали највеће победе српске војске.

Повлачење преко Албаније, одлазак на Крф и у Бизерту. Повлачење преко Албаније, одлазак на Крф и у Бизерту. Почетком октобра 1915. године на границама Србије започета је концентрација трију војски, Немачке, Аустроугарске и Бугарске под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена. Српска војска је пружила херојски отпор наносећи непријатељу значајне губитке, ипак под силином удара и бројности непријатељске војске, донета је одлука о повлачењу преко Албаније како би се сачувала бројност српске војске, која би се опоравила, реорганизовала и касније заједно са савезничким трупама ослободила Балкан и Србију. Међу српском војском и српским избеглицама нашла се и Милунка, дошавши на Крф и острво Видо започет је опоравак и лечење српских мученика. Део војске у којој је била Милунка пребачен је у Бизерту на даље лечење. О Србима се у Бизерти посебно бринуо француски вицеадмирал Емил Гепрат, обилазио је рањенике, дочекивао и испраћао транспортете, учествовао у српским свечаностима због чега су га српски војници прозвали “српска мајка”. Посебно је ценио и уважавао српску хероину Милунку Савић.

Солунски фронт и нове борбе Милунке Савић Након опоравка српске војске почело је њено пребацивање са Крфа и из Бизерте на Солунски фронт, крајем априла 1916. године српску војску на фронту чинила су 151.920 бораца међу њима и Милунка Савић. У борби за Кајмакчалан, на обалама Црне реке Милунка је заробила 23 бугарска војника. Само два дана касније пао је Кајмакчалан 30. септембра 1916, године, највиши врх планине Ниџе. Престолонаследник Александар обишао је 20. јануара 1917. године са начелником штаба Врховне команде генералом Петром Бојовићем и командантом Прве армије војводом Живојином Мишићем бивак Гвозденог пука у селу Полог и том приликом одликовао за показану храброст орденом Карађорђеве звезде с мачевима сада поднаредника добровољца Милунку Савић.

Пробој солунског фронта и ослобођење Србије Тачно у 8 часова 14 . септембра 1918. године артиљеријском паљбом из 2000 топова започет је пробој фронта. Четвртог дана Моравска дивизија узима видног учешћа у офанзиви и гоњену непријатеља све до завршетка рата, а са њом и њен Топлички гвоздени пук ( 2. Пешадијски пук “Књаз Михаило”) После пробоја солунског фронта војници Топличког гвозденог пука враћали су се истим путем којим су пре неколико године отишли из свог завичаја. Гвоздени пук је учествовао у ослобађању Ниша, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, све до Гроцке. Прешавши Дунав стигли су до Панчева и Бечкерека (Зрењанина), а седмог новембра ослобађају Кикинду. Пук је све до 5. маја 1920. године задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства, када је након формирања гарде демобилисан.

Живот Милунке Савић после Првог светског рата Краљевина Србија се после завршетка рата суочиласа ценом своје слободе, погинуло је више од 1.200.000 војника и цивила, укупно 28 % свог предратног становништва. Огроман број ратних инвалида остваривао је право на инвалиднине на основу инвалидског закона из 1925. године. Инвалиднине су биле мале, недовољне за пристојан живот. Сами ратни инвалиди, српски хероји ,осећали су се заборављеним од своје државе. Често се виђало на улицама како одликовани ратници просе, молећи за хлеб и динар. Милунка је одлучила да остане да живи у Београду, била је члан многобројних удружења: Савеза ратних добровољаца 1912-1918, Удружења резервних војних старешина, Удружења носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, Удружења ратних војних инвалида... Учествовала је у готово свим скуповима и манифестацијама бораца где год су је позвали. Са делегацијама ветерана посетила је Француску пет пута у народној шумадијској ношњи, сваки пут уз велико поштовање народа Француске.

Годину дана је радила као болничарка, а на летовању у Дубровнику 1922 Годину дана је радила као болничарка, а на летовању у Дубровнику 1922. године, упознала је будућег супруга Вељка из Сарајева. Преселила се у Сарајево и радила у Заводу за израду војне одеће као “прегледачица”. Подневши захтев Министарству пољопривреде у Новом Саду 1923. године добила је 8 катастарских јутара земље, у селу тек названом Степановићево по славном војводи Степи Степановићу. Следеће године ће се са својим супругом преселити у Београд у коме ће им се родити ћерка Милена. Након две године неће више живети са Вељком, одлази да живи у Степановићево, а пред крај 1927. се враћа у Београд, са још две усвојене кћери живеће у Београду и радити у Хипотекарној банци као чистачица. Видимо да је њена борба настављена и у миру као у рату, сад уместо борбе за живот и Србију водила је борбу за сопствену егзистенцију и егзистенцију своје деце.

Период Другог светског рата провела је у Београду, водећи борбу да коначно добије пензију пошто је боловала од хроничног реуматизма. Помагала је партизанима, због чега је била под сталном присмотром немачке полиције. Након рата борци из Првог светског рата стављени су у страну. Пажња и сва помоћ је усмерена борцима ослободилачког рата 1941-1944. Милунка је успела након рата да добије пензију коју је уживала све до своје смрти 1973 године. Успела је да купи малу кућу на Вождовцу у којој је живела до 1972 године. Захваљујући новинарима Политике и Политике експреса који су писали о тешким условима у којима живи највеће хероина Првог светског рата, Мулунка је добила стан у насељу Браће Јерковић, по налогу тадашњег градоначелника Београда Бранка Пешића.

Послењи поздрави српској хероини Милунка Савић је умрла 5. октобра 1973. године у свом новом стану. Живела је 81 годину. Сахрањена је скромно, у кругу породице без војних почасти на парцели 101. у породичној гробници на Новом гробљу. Ова неправда, исправљена је поводом обележавања 40 година од њене смрти, уз сагласност породице организовано је измештање посмртних остатака Милунке Савић у Алеју великана на Новом гробљу у Београду. Дан уочи потписивања примирја у Првом светском рату 10. новембра 2013. године, посмртни остаци српске хероине сахрањени су у Алеји великана уз највеће државне и војне почасти уз мелодију песме “Тамо далеко”. Парастос је служио патријарх српски Иринеј након чега се обратио присутнима, пре сахране се обратио председник Републике Србије Томислав Николић, а српска застава којом је био прекривен Милункин ковчег предата је њеном унуку Дејану Станкову.

Милункина одликовања Орден Легије части 4 степена (официрска) Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима Орден Легије части 5 степена (витез) Француски Ратни крст са златном палмином граном Златна медаља за храброст “Милош Обилић” Албанска споменица Споменица за ослобођење и уједињење 1914-1918.

Литература Текст и фотографије састављени су на основу књиге Ранђела Раше Анђелковића, Жена-ратник Милунка Савић, у издању Савеза потомака ратника 1912-1920, Београд, 2014.