ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (1898-1993)

БИОГРАФИЈА НАЈЗНАЧАЈНИЈА ДЕЛА ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ ПОЧЕТАК БИОГРАФИЈА НАЈЗНАЧАЈНИЈА ДЕЛА ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ КРАЈ

БИОГРАФИЈА   Pођена:    16. мај, 1898. Рабровица код Ваљева, Србија Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство а гимназију је завршила у Ваљеву. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце. Студирала је Филозофски факултет у Београду, на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Након дипломирања на Филозофском факултету, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953. СЛЕДЕЋА

НАЈЗНАЧАЈНИЈА ДЕЛА - Песме НАЈЗНАЧАЈНИЈА ДЕЛА   - Песме -Нове песме     -Распеване приче     -Песник и завичај, песме     -Отаџбино, ту сам     -Отворен прозор, роман     -Пролећни састанак     -Мирис земље, изабране песме     -Ако је веровати мојој баки, приче     -Говори тихо, песме     -Пролећни састанак     -Тражим помиловање     -Ђачко срце     -Немам више времена, песме     -Бајке за децу     -Ничија земља     -Ветрова успаванка, песме за децу     -Слово о љубави, песме     -Памтићу све     -Зовина свирала POČETNA

ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ СРЕЋA Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду. Не мерим срећу смехом, ни тиме да ли је чежња моја од његове јача; срећа је моја кад болно ћутим с њиме и кад нам срца бију ритмом плача. Није ми жао што ће живота воде однети и моје гране зелене; сад нека младост и све нека оде: он је задивљен стао крај мене. СЛЕДЕЋА

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други. Дана 17. децембра 1959. изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана. У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева. Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада“. Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка" - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата. POCETNA

SLOVO O LJUBAVI Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći, od razdaljine, koja je više od sna nego od svesti, i po rastanku drhtaćete od miline, mognete li se još ikada sresti. Vi koji se volite ljubavlju isposnika, sa strahom od sagrešenja, koji kao ptica o kavez lomite krila, sećaćete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja. Ako zbog nje patiš od nesanice i u ponoć hodaš budan po bašti, ako te lomi neutoljena želja luda, sećanja na nju nikad se nećeš spasti. Onih s kojima se igramo oko vatre, a bojimo se da je dodirnemo, s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi, sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge. NASTAVAK

Ako je želiš bezgranično, a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa, svanuću slično, pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa. Ako veruješ sedeći uz nju da je ljubav maslačkov puhor koji svaki dodir može da strese, ako voliš u njoj san i dete, ako ti je bez nje pusto i gluho, misao na nju budiće te i kad se rastanete. Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo, čije su nam usne ostale nepoznate, kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo. Oni koji se kao reke ne mogu sliti, među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele, a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele. Ako vam je ljubav nož u srcu, a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti, pamtiće te on, setiće te se i umirući. Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu, ali ranu zbog koje se jedino živi, u sećanje nam banu i kad zavolimo druge i osetimo se nesrećni i krivi. POČETNA