Житије у српској књижевности

Садржај: Житије као жанр У старословенској и преводној књижевности Прва српска оригинална хагиографска дела У делима Доментијана и Теодосија Архиепископ Данило II и његов ученик Писци страног порекла у српској житијној књижевности Патријарх Пајсије Литература и музика

Житије као жанр Житије или хагиорафија је основни прозни жанр, који се уз богослужбену поезију јавља у византијској и јужнословенској књижевности. Настаје из првих краћих или дужих записа, мартирија, о страдању првих хришћанских мученика. Прво дело, у којем је коначно обликован житијни жанр је Житије преподобног оца Антонија, од Атанасија Александријског. Поетску композицију обележава метафизички историзам. Као прозни жанр може обухватати и друге песничке и прозне жанрове: молитве, похвале, слова, беседе... Функција житија огледа се у стварању и ширењу култа одређене личности, али и у литургијској и монашкој обредности. Поджанрови: Пролошка или синаксарска – читају се на богослужењу. обимна – читају се у манастирским трпезаријама.

Житије у старословенској и преводној књижевности Прва житија настала на тек створеном словенском књижевном језику су: Житије светог Ћирила и Житије светог Методија, од непознатог писца. Ова два житија међусобно су комплементарна и у многоме прате византијску житијну схему, уносећи у њу и многе оригиналне мотиве. Без обзира на све своје особености, нису много утицала на животописање Срба. Многа дела средњовековне књижевности настала на грчком и латинском језику, превођена су на српски језик и тако била заступљена у јужнословенској књижевности. Међу житијима то су: Житије Алексија божјег човека, Житије св. Ђорђа Кападокијског, Житије св. Павла Кесаријског, Житије св. Ђорђа Кратовца.

Почеци српске оригиналне књижевности Стефан Првовенчани св.Симеон Почеци књижевног рада међу Србима, јављају се још у X, XI и XII веку са Барским родословом и Житијем краља Владимира, чији је аутор непознати Зећанин. Са стварањем државе Немањића и радом св. Саве можемо говорити о оригиналној српској књижевности. Св. Сава најпре пише једну житијну белешку, кратко Житије св. Симеона, у оквиру Хилаландарског типика. Касније, у Стденичком типику пише ктиторско житије оснивача Студенице, Житије св. Симеона. Култу св. Симеона придружио је и његов старији син, Стефан Првовенчани, Житије св. Симеона. То је право византијско, опширно житије које има владарски концепт и може се посматрати као историјски извор. Новина је систематско излагање чудеса која нису историјски основана.

У делима Доментијана и Теодосија Доментијан – српски светогорски монах Пише прва житија на Св. Гори: Житије св. Саве – у Карејској испосници, на захтев краља Уроша. Житије св. Симеона – у кули Преображења, такође по жељи краља Уроша. Карактеристичан је високи стил, стил “плетеније словес”. Поетика у овим житијима је богатија у примени реторских и песничких фигура, сложенија у композицији. Теодосије Хиландарац Живот проводи у Хиландару где је написао: Житије св. Саве – последње житије у култу св. Саве и Симеона, а извор му је истоимено Доментијаново житије. Житије Петра Коришког- - једно од најлепших и најуспелијих у српској књижевности. Карактеристичан је наративни стил. Приповедање је екпресивније и топлије од Доментијановог.

Архиепископ Данило II и његов ученик Архиепископ Данило II саставио је зборник у који су ушла житија краља Уроша, Драгутина, Милутина, краљице Јелене, архиепископа Арсенија I, Јоаникија I и Јеваститија I. Зборник представља врсту књижевног мозаика, крупну целину од мањих житијних текстова. Карактеристично је “плетеније” композиције. Заступљени су многи жанрови: молитве, плачеви,похвале… Исихазам – главни идеолошки и поетски знак. Ученик Данила II сматра се и његовим настављачем, јер је Данилов зборник допунио Житијем Стефана Дечанског, Житијем краља Уроша и Житијем архиепископа Данила II . Он спаја одлике Даниловог стила са традицијом Теодосијеве наративне експресивности.

Писци страног порекла у српској житијној књижевности Григорије Цамблак Његово књижевно дело поред бугарске и руске, задужује и српску књижевност. Аутор је Житија Стефана Дечанског. У овом делу, први пут се ставља акценат на осликавање психолошког портрета главног јунака. Житије настаје убрзо након Косовског боја и њиме је успостављен духовни континуитет између државе Немањића и Лазарове Србије. Константин Филозоф Један од писаца који стварају на двору деспота Стефана Лазаревића. Пише Житије деспота Стефана. У њему се средњовековно житије удаљава од хагиографије и приближава световној биографији. Ослања се на античку традицију и историографију. Користи византијске реторске фигуре и акростих (чак три у житију). Географски описи и градови добијају посебан простор у књижевности.

Патријарх Пајсије . Пише Пролошко житије Симоново и Житије цара Уроша. Житије цара Уроша обухвата родословна и летописна казивања у духу народне традиције. Спаја житијно са фолклорним, песничко са историјским. У житију је резимирана цела средњовековна српска историја, а Пајсије се тим својим делом представља као један од последњих средњовековних историчара и хагиографа. цар Урош Нејаки

Литература и музика: Димитрије Богдановић – “Историја старе српске књижевности”, СКЗ, Београд, 1980. Ђорђе Трифуновић – “Азбучник српских средњовековних књижевних појмова”, Нолит, Београд, 1990. Коришћена музика: Дивна Љубојевић - Царју небесни

Аутор: Јелена Ристановић Аутор: Јелена Ристановић