СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ

Презентација на тему: "СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ"— Транскрипт презентације:

1 СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ

2 СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ
Успостављање односа са другим особама је једна од основних дечјих потреба и они се не могу задовољити само са личним контактима са васпитачем. Потребно је да се развија низ интерперсоналних односа међу децом и ствара заједничка социјална физиономија читаве васпитне групе. У додиру са другим члановима групе дете има прилике да много боље упозна своје могућности него у породици, где му је по правилу обезбеђен привилегован положај. У групи вршњака дете је окружено себи сличнима, са којима може да се упоређује и идентификује без ризика да се осећа инфериорно. Углед, који стиче међу њима и положај у групи, више зависи од његовог понашања и способности него на било ком другом узрасту и друштвеној ситуацији у каснијем животу. Утврђено је да у оним групама, где се одрасли односе према деци са више љубазности и уважавања, пријатељски односи међу децом су развијенији, а конфликти се лакше разрешавају. Суровост, са којом деца понекад поступају са млађим и слабијим од себе, најчешће има корене у неразвијеноj емпатији и бруталности коју су деца доживела од одраслих.

3 СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ
Дисциплина у дечјим вртићима има првенствено циљ да осигура остваривање права сваког члана васпитне групе и усклади њихове међусобне односе. Прихватање ових правила је мање произвољно него у родитељском дому, а реципрочни односи међу децом их чине објективнијим и рационалнијим. Захваљујући доследном истицању потребе да се правила поштују деца откривају да постоје ограничења у могућностима да слободно испоље своје импулсе, исто као и у начинима да изразе своје емоције. Утицај васпитача је нарочито важан код деце која нису предузимљива у социјалним контактима са вршњацима услед недостатка искуства, због чега су сколна да се везују сза одраслу особу. Учење облика социјализованог понашања је од мале користи ако се дете осећа несигурно и није стекло поверење у своју друштвену срeдину. Сасвим је погрешно у таквим ситуацијама свести проблем на недостатак “културних навика” и децу учити њима. Није довољно децу учити разним учтивим речима и фразама као облицима културног понашања ако оно није засновано на оплемењеним односима међу членовима групе.

4 СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ
Учити децу учтивом понашању и љубазности такође нема сврхе уколико се одрасли не односе на тај начин према њима. Проблеме у социјалним односима међу децом најбоље је предупредити. Док су грешке у неким образовним ситуацијама један од начина на који деца уче и стичу потребно искуство, у социјалним односима најчешће није тако. У решавању конфликата међу децом најважније је да она науче репертоар специфичних поступака које могу примењивати у тим ситуацијама. То захтева од васпитача да им постепено препушта да самостално изглађују своје препирке. За повољан развој социјалних односа у групи такође је важно неовање искрености и отворености међу њеним члановима. Кад се процењује дечја искреност треба имати на уму непоузданост њиховог памћења, непрецизност временско-просторних појмова и склоност да се меша измишљено са стварношћу, што све може бити узрок тзв. “белих лажи”, односно неистина изговорених без намере да се неко обмане.

5 СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ
Најважнији начин учења деце искрености је позитивна реакција одраслих према дечјој отворености и њихов пример. Став да деци треба говорити истину је новијег датума у педагогији и повезан је са општом тенденцијом да се из васпитања искључи свака манипулација. Осим искрености и отворености у међусобним односима, један од најсложенијих задатака је научити децу да деле, да уступају једна другој играчке и друге предмете, као и да воде рачуна о жељама и потребама својих другова у групи. Има више начина на које васпитач може постепено учити децу да деле ствари које су заједничке у вртићу. Једна од могућности је да се ограничи време играња одређеном популарном играчком или активношћу коју жели више деце у истом тренутку. Међутим, најважније би било да се деца постепено оспособе да самостално решавају проблеме око дељења играчака. Треба повезати позитивне емоције са чином дељења играчака и сарадњом. Онај ко остаје без играчке не треба да се осећа само као губитник, већ као давалац, и осети задовољство због тога. Једном кад деца почну да доживљавају позитивне емоције изазване давањем и добијањем онда ће се врло брзо такве ситуације почети јављати и спонтано без непосредног утицаја васпитача.

6 ДЕЧЈА СЛОБОДА И ОКВИРИ СОЦИЈАНОГ ПОНАШАЊА
Термин “слобода” и “слободно васпитање” су узрок многим неспоразмима, чак и међу стручњацима. Што је више слободе у васпитању то ће деца бити успешније еманципована од свих препрека на које наилазе у прцесу развоја и учења, што је најважнији циљ васпитања. Могуће је дете усмеравати без потискивања његове личности, исто као и давати му слободу да изрази своје потребе, без изазивања унутрашњег конфликта. Слобода за дете представља могућност да изабере или предузме активност којом ће се бавити унутар онога што му је понуђено у установи, а што се уклапа у општи оквир понашања који се ствара организацијом живота и рада у групи. При томе треба разликовати појам личне слободе од друштвене, која подразумева поштовање интереса и права других чланова групе, као и одређено усклађивање са њима ради заједничког живота и сарадње. Питање је само на који начин васпитач треба да поступа да би подстицао дечји развој и учење не ометајући их, већ омогућујући сваком од њих да постигну највише домете за које су способни.

7 ДЕЧЈА СЛОБОДА И ОКВИРИ СОЦИЈАНОГ ПОНАШАЊА
Експерименти антипедагошке природе показују да одустајање васпитача од иницијативе, планирања и смишљеног утицања на садржаје, технике и организацију, дечјих активности, нису дале очекиване резултате у њиховом “ослобађању” а да су најлошије били прихваћени од саме деце. “Да ли морамо опет да радиом нешто што сами желимо...” питала су деца васпитача.Ова деца су показивала врло изражену потребу за ослањање на одрасле у ксанијем узрасном периоду, тражећи мишљења, савете и близину наставника, јер им је то недостајало у претходном периоду (Поткоњак, Шимлеша, 1989). Одговор на питање како подстицати дечји развој и учење а не угрозити дечју “слободу”, треба потражити у одбацивању предрасуда по којој постављање границе дечјем понашању и одговарајућа иницијатива васпитача представља неовлашћено мешање у њих, сужавање дечје слободе и умањивање дечјих могућности за самостално деловање. Задатак да се деци обезбеди највећа могућа слобода, независност и иницијатива, подразумева и оквире који ће им гарантовати личну безбедност и чување имовине која се налази у дечјем вртићу. Уколико дете изађе изван ових оквира, то му као последицу може донети веће ограничавање у слободи и правима, управо из разлога његове безбедности

8 ДЕЧЈА СЛОБОДА И ОКВИРИ СОЦИЈАНОГ ПОНАШАЊА
Општи став о слободи деце у оквирима социјалног понашања, може се односити и на њихово креативно понашање. Васпитач успостављајући с једне стране границе дечјем понашању, са друге стране треба да указује деци на просторе у којима могу да испољавају своје мисли, осећања и ставове без уздржавања, да експериментишу, трагају и стварају, потврђујући и развијајући оне аспекте своје личности који је чине јединственом. Управо најшири простор за ово пружа игра и други облици дечјег стваралаштва. Васпитач има право да постави границе, спречи дете да чини нешто чиме наноси штету себи или околини, међутим унутар њих је оно слободно да испољи своју инцијтаиву, да управља својим поступцима. Границе треба да буду добро постављене, односно тамо где дечје понашање може довести до непожељних последица. Међутим, оне су штетне тамо где дете испољава заинтерсованост за околни свет. Увек треба имати на уму да је сврха реда и организације у вртићу, пре свега, да омогући детету максимум слободе у кретању и изражавању, без угрожавање слободе и стваралачкх тежњи других.

9 ДЕЧЈА СЛОБОДА И ОКВИРИ СОЦИЈАНОГ ПОНАШАЊА
Без правила и граница одређених деца би се осећала несигурно и незаштићено. Потребно је да васпитач преузме одговорност за њихово успостављање и одржавање, јер дечје искуство и способност предвиђања последица својих поступака је сувише мали. Присиљавање никада не може помоћи детету да учи, расте и развија се. Оно на шта деца пристану под притиском неће се дуго одржати и изазваће негативну реакцију: то важи како за дечји однос према јелу, тако и према слушању музике или било чему другом. Програм који се остварује у вртићу, представља обавезу за институцију и васпитаче, али не и за децу. Њихово учешће у васпитно-образовном раду мора бити добровољно и усклађено са оним што жели. По правилу се избегавају детаљно структуиране активноасти које дозвољавају само један тип понашања. Сваком детету се оставља да, унутар предвиђене структуре васпитно-образовног процеса, делује на сопственом нивоу, својом брзином и темпом. Истовремено се поштује и његово право да не учествује у појединим активностима које је иницирао васпитач, али несме реметити рад друге деце. Дете не треба наговарати нити присиљавати да учествује у колективним активностима. Вероватно ће се после извесног времена само прикључити тренутној активности групе.

10 Развој дечје самосталности
Један од најважнијих циљева предшколског васпитања је да се оформи иницијативно дете, које је спремно да самостално предузима подухвате у односу на околину у којој живи, као и да решава проблеме ради личног задовољења и успеха, које му пружа оваква иницијатива. Иако је један од задатака васпитача да помаже деци, они у томе не би требало да претерују. Претерана брига и заштићивање збуњују дете, изазивају код њега осећање беспомоћности, инфериорности и ометају развој социјалних односа. Препреке на које наилиази и проблеми које решавају, треба да буду изазови за њихове мишиће, чула, вољу и интелект, који ће подстаћи њихов развој. Унапређивање самосталности је повезано са општим развојем детета као личности и оно није могуће без активне помоћи одраслог који га васпитава и образује. Услов овог развоја је да се стави нагласак на дечју активност и спонтаност више него на извршавање налога и подражавање.

11 РАЗВОЈ ДЕЧЈЕ САМОСТАЛНОСТИ
Децу веома привлачи да испробавају своје снаге решавајући проблеме и упоредо са њиховом способношћу да то чине расте и њихово самопоуздање. Отуда одрасли треба веома брижљиво да одмери ситуације у којима помаже деци. Треба пронаћи посредан начин да се детету помогне, саветом, охрабрењем или делимичним учествовањем у решавању проблема, а да дете уради оно што је способно. Самостално деловање детета, по правилу носи извесне ризике због чега је један од задатака васпитача да их сведе на најмању могућу меру пружајући му одговарајућу помоћ и подршку. У овоме треба одржавати одређену меру како се не би дете презаштитло уклањањем сваке препреке. Свакако не треба отићи ни у другу крајност, јер претерана очекивања и захтеви изазивају код детета осећање несигурности и покреће одбранбене механизме. Осим тога оно је тада више склоно регресији. Независност деце се огледа кроз више аспеката као што су: лична независност у практичним стварима, независност потребе за сналажењем у околини.

12 ДЕЧЈА СЛОБОДА И ОКВИРИ СОЦИЈАНОГ ПОНАШАЊА
независност у односу на групу деце којој припада, емоционална независност, интелектуална независност, независност у стваралачком изражавању. Самосталност се развија захваљујући разним пословима које деца обављају у вртићу, кроз радну активност, дежурства, бригу о малђим друговима и сл. Међутим, треба имати у виду да ове активности имају васпитну улогу само ако су добровољне. Независност деце неговаће се и повећавати охрабривањем њихове иницијативе и постепеним смањивањем обима услуга које им чине одрасли. Треба имати у виду да клима слободе није довољна за развој самосталности. Она се неће развити ако се само обезбеде услови, а деца препусте себи, без подстицаја на активност и нужне помоћи у ситуацији када се не могу снаћи без одраслих. Нарочито је важно да се деца упућују да сама контролишу своје понашање уместо да то чине одрасли. То се постиже тако што се на децу преносе оне одговорности које су спремне да прихвате. Развоју самосталности погодују ситуације у којима су деца равноправна па и супериорна над одраслима.