Убрзо након објављивања Медитација јављају се три интерпретације Декартове приче о узрочности, које су и данас актуелне међу стручњацима за Декарта.

По првој интерпретацији, Декартова намера је била да заступа неку врсту теорије интеракције. Теорије овог типа тврде да је узрочна релација релација између објеката које зовемо узроком и последицом. Теорија инфлукса коју смо помињали прошлог часа је један тип теорије интеракције, и неки филозофи, Лајбниц на пример, су ту теорију приписивали Декарту.

По првој интерпретацији, Декартова намера је била да заступа неку врсту теорије интеракције. Теорије овог типа тврде да је узрочна релација - релација између објеката које зовемо узроком и последицом. Теорија инфлукса коју смо помињали прошлог часа је један тип теорије интеракције, и неки филозофи, Лајбниц на пример, су ту теорију приписивали Декарту. Они који Декарту приписују овај тип теорије сматрају да је Декарт неуспели заступник теорије интеракције, у првом реду због тога што, како тврде, он не успева да објасни интеракцију између различитих типова супстанција - духа и тела.

По првој интерпретацији, Декартова намера је била да заступа неку врсту теорије интеракције. Теорије овог типа тврде да је узрочна релација - релација између објеката које зовемо узроком и последицом. Теорија инфлукса коју смо помињали прошлог часа је један тип теорије интеракције, и неки филозофи, Лајбниц на пример, су ту теорију приписивали Декарту. Они који Декарту приписују овај тип теорије сматрају да је Декарт неуспели заступник теорије интеракције, у првом реду због тога што, како тврде, он не успева да објасни интеракцију између различитих типова супстанција - духа и тела. Због овог неуспеха сматрају да картезијанизам води у оказионализам.

По другој интерпретацији, Декартова заправо јесте оказионалист.

По другој интерпретацији, Декартова заправо јесте оказионалист.
Више оказиналиста у другој половини 17. века, као Л’ Гран, сматрали су себе картезијанцима, или су, као Малбранш, били блиски картезијанизму

По трећој интерпретацији, која временом стиче све више присталица, Декартова прича о узрочности, посебно његов узрочни принцип, толико је мутна да му се не може приписати никакво конзистентно схватање узрочности.

По трећој интерпретацији, која временом стиче све више присталица, Декартова прича о узрочности, посебно његов узрочни принцип, толико је мутна да му се не може приписати никакво конзистентно схватање узрочности. Ова интерпретација, за разлику од друге, не негира да је Декарт покузавао да брани неку теорију интеракције. Декарт је сматрао да има случајева узрочне интеракције између створених ствари, али није знао како да их објасни.

По трећој интерпретацији, која временом стиче све више присталица, Декартова прича о узрочности, посебно његов узрочни принцип, толико је мутна да му се не може приписати никакво конзистентно схватање узрочности. Ова интерпретација, за разлику од друге, не негира да је Декарт покушавао да брани неку теорију интеракције. Декарт је сматрао да има случајева узрочне интеракције између створених ствари, али није знао како да их објасни. Другим речима, Декарт није имао конзистентан одговор на метафизичко питање узрочности.

У новије време се јавило мишљење да све три поменуте интерпретације узимају у обзир само део Декартове филозофије и пренаглашавају извесне црте док друге игноришу.

У новије време се јавило мишљење да све три поменуте интерпретације узимају у обзир само део Декартове филозофије и пренаглашавају извесне црте док друге игноришу. Ово мишљење води четвртој интерпретацији, по којој је Декарт заступао извесну верзију теорије паралелних узрока

У новије време се јавило мишљење да све три поменуте интерпретације узимају у обзир само део Декартове филозофије и пренаглашавају извесне црте док друге игноришу. Ово мишљење води четвртој интерпретацији, по којој је Декарт заступао извесну верзију теорије паралелних узрока Четврта интерпретација Декарту не приписује готову, заокружену теорију узрочности, али не тврди да је Декартова теорија неуспешна (као прва интерпретација) нити да је уопште нема (као трећа), већ му приписује суптилно схватање узрочноси које има отворених питања, и које је јасније у случајевима узрочности између ствари исте врсте но у случајевима интеракције различитих супстанција

У новије време се јавило мишљење да све три поменуте интерпретације узимају у обзир само део Декартове филозофије и пренаглашавају извесне црте док друге игноришу. Ово мишљење води четвртој интерпретацији, по којој је Декарт заступао извесну верзију теорије паралелних узрока Четврта интерпретација Декарту не приписује готову, заокружену теорију узрочности, али не тврди да је Декартова теорија неуспешна (као прва интерпретација) нити да је уопште нема (као трећа), већ му приписује суптилно схватање узрочноси које има отворених питања, и које је јасније у случајевима узрочности између ствари исте врсте но у случајевима интеракције различитих супстанција Наводна предност ове интерпретације јесте то што узима у обзир и Декартову науку и филозофију, а не само делове филозофије

Пре но што се упустимо у процену ових интерпретација потребно је да разумемо шта су оказионализам и теорија паралелних узрока

У Суми Тома тврди да је бог ефицијентни узрок свих ствари

Суарез сведочи да се са тиме слажу сви католици.

Суарез сведочи да се са тиме слажу сви католици. Божје знање и воља су идентични и садрже “ефективну Божју моћ” којом он делује.

Суарез сведочи да се са тиме слажу сви католици. Божје знање и воља су идентични и садрже “ефективну Божју моћ” којом он делује. Увођење једног свемогућег бића, које је делотворно само актом воље, и које је ефицијентни узрок свега, ствара тешкоћу коју Тома сумира овако (Summa Contra Gentiles):

“Ако Бог производи целокупан природни ефекат, ништа од тог ефекта није остало да буде произведено од стране природних ствари. Према томе, изгледа немогуће да Бог производи исте ефекте које производе и природне ствари”

“Ако Бог производи целокупан природни ефекат, ништа од тог ефекта није остало да буде произведено од стране природних ствари. Према томе, изгледа немогуће да Бог производи исте ефекте које производе и природне ствари” Схоластичари су на ову тешкоћу одговарали на један од ова три начина

“Ако Бог производи целокупан природни ефекат, ништа од тог ефекта није остало да буде произведено од стране природних ствари. Према томе, изгледа немогуће да Бог производи исте ефекте које производе и природне ствари” Схоластичари су на ову тешкоћу одговарали на један од ова три начина Бог је само први узрок, биће које је створило свет и одржава га, али све промене и кретања након стварања (осим чуда) су непосредне последице створених ствари.

“Ако Бог производи целокупан природни ефекат, ништа од тог ефекта није остало да буде произведено од стране природних ствари. Према томе, изгледа немогуће да Бог производи исте ефекте које производе и природне ствари” Схоластичари су на ову тешкоћу одговарали на један од ова три начина Бог је само први узрок, биће које је створило свет и одржава га, али све промене и кретања након стварања (осим чуда) су непосредне последице створених ствари. Схоластички оказионализам: бог је непосредни узрок и ‘узрока’ и ‘последице’. Нема узрочности међу коначним стварима

“Ако Бог производи целокупан природни ефекат, ништа од тог ефекта није остало да буде произведено од стране природних ствари. Према томе, изгледа немогуће да Бог производи исте ефекте које производе и природне ствари” Схоластичари су на ову тешкоћу одговарали на један од ова три начина Бог је само први узрок, биће које је створило свет и одржава га, али све промене и кретања након стварања (осим чуда) су непосредне последице створених ствари. Схоластички оказионализам: бог је непосредни узрок и ‘урока’ и ‘последице’. Нема узрочности међу коначним стварима Теорија слагања или паралелних узрока: иста последица се приписује и природном узроку и богу. Они не стварају сваки своје парче последице, већ оба стварају сву последицу.

Теорија паралелних узрока
Теорија слагања или паралелних узрока: иста последица се приписује и природном узроку и богу. Они не стварају сваки своје парче последице, већ оба стварају сву последицу.

Теорија слагања или паралелних узрока: иста последица се приписује и природном узроку и богу. Они не стварају сваки своје парче последице, већ оба стварају сву последицу. Каквог смисла ово има? Како ово треба разумети?

Теорија слагања или паралелних узрока: иста последица се приписује и природном узроку и богу. Они не стварају сваки своје парче последице, већ оба стварају сву последицу. Каквог смисла ово има? Како ово треба разумети? Тома Аквински, који је заступао ову теорију, сам објашњава неке од разлога из којих је тешко схватити основну идеју о паралелним узроцима (Quaestiones disputatae de potenciа 3.7-8)

1. Ако бог делује у сваком акту природе, онда бог и природа (створене или коначне ствари) остварују или једну исту активност или различите активности

1. Ако бог делује у сваком акту природе, онда бог и природа (створене или коначне ствари) остварују или једну исту активност или различите активности Први дисјункт не може бити тачан јер су бог и створене ствари бића различите природе и не могу деловати на исти начин

1. Ако бог делује у сваком акту природе, онда бог и природа (створене или коначне ствари) остварују или једну исту активност или различите активности Први дисјункт не може бити тачан јер су бог и створене ствари бића различите природе и не могу деловати на исти начин Али ни други дисјункт не може да буде тачан, јер различите активности не могу да дају исти коначни производ (оно по чему се кретања и активности разликују је њихово одредиште)

1. Ако бог делује у сваком акту природе, онда бог и природа (створене или коначне ствари) остварују или једну исту активност или различите активности Први дисјункт не може бити тачан јер су бог и створене ствари бића различите природе и не могу деловати на исти начин Али ни други дисјункт не може да буде тачан, јер различите активности не могу да дају исти коначни производ (оно по чему се кретања и активности разликују је њихово одредиште) Дакле, бог не делује у сваком акту природе

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини.

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини. Тај допринос је или довољан да оспособи коначну ствар да сама делује, или није.

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини. Тај допринос је или довољан да оспособи коначну ствар да сама делује, или није. Ако је довољан, зашто је онда потребно да бог доприноси још нешто? Зашто ствар не би деловала сама?

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини. Тај допринос је или довољан да оспособи коначну ствар да сама делује, или није. Ако је довољан, зашто је онда потребно да бог доприноси још нешто? Зашто ствар не би деловала сама? Ако није довољан, онда бог мора да допринесе још нешто,

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини. Тај допринос је или довољан да оспособи коначну ствар да сама делује, или није. Ако је довољан, зашто је онда потребно да бог доприноси још нешто? Зашто ствар не би деловала сама? Ако није довољан, онда бог мора да допринесе још нешто, а ако то није довољно онда мора опет да допринесе,

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини. Тај допринос је или довољан да оспособи коначну ствар да сама делује, или није. Ако је довољан, зашто је онда потребно да бог доприноси још нешто? Зашто ствар не би деловала сама? Ако није довољан, онда бог мора да допринесе још нешто, а ако то није довољно онда мора опет да допринесе, и тако ad infinitum.

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини. Тај допринос је или довољан да оспособи коначну ствар да сама делује, или није. Ако је довољан, зашто је онда потребно да бог доприноси још нешто? Зашто ствар не би деловала сама? Ако није довољан, онда бог мора да допринесе још нешто, а ако то није довољно онда мора опет да допринесе, и тако ad infinitum. Али није могуће да један ефекат зависи од бесконачног броја деловања, која се никад неће сва испунити, јер се бесконачност не може премостити

2. Дакле, уместо да крећемо тим путем без краја, боље је признати да су моћи коначних ствари довољне за природно деловање и не треба им бог да делује паралелно са њима

2. Дакле, уместо да крећемо тим путем без краја, боље је признати да су моћи коначних ствари довољне за природно деловање и не треба им бог да делује паралелно са њима Дакле, бог не делује у сваком акту природе

3. Ствари које су потпуно другачије врсте могу бити одвојене једна од друге

3. Ствари које су потпуно другачије врсте могу бити одвојене једна од друге Божја активност и активност створених ствари су потпуно другачије врсте – прва је ствар воље, а друга је условљена

3. Ствари које су потпуно другачије врсте могу бити одвојене једна од друге Божја активност и активност створених ствари су потпуно другачије врсте – прва је ствар воље, а друга је условљена Дакле божја активност може бити одвојена од активности створених ствари

3. Ствари које су потпуно другачије врсте могу бити одвојене једна од друге Божја активност и активност створених ствари су потпуно другачије врсте – прва је ствар воље, а друга је условљена Дакле божја активност може бити одвојена од активности створених ствари Дакле, бог не мора да делује у сваком акту природе

4. Воља је господарица својих дела

4. Воља је господарица својих дела Али то не би било тако када би она могла да делује само онда када и бог у њој делује

4. Воља је господарица својих дела Али то не би било тако када би она могла да делује само онда када и бог у њој делује... ... јер воља није господарица божјих деловања

4. Воља је господарица својих дела Али то не би било тако када би она могла да делује само онда када и бог у њој делује... ... јер воља није господарица божјих деловања Дакле, бог не делује у нашим вољним деловањима

5. Штавише, ако је дат довољан узрок за неко деловање, нема потребе претпостављати деловање још неког узрока

5. Штавише, ако је дат довољан узрок за неко деловање, нема потребе претпостављати деловање још неког узрока Али ако бог делује у створеним стварима и нашој вољи, његово деловање је несумњиво довољно

5. Штавише, ако је дат довољан узрок за неко деловање, нема потребе претпостављати деловање још неког узрока Али ако бог делује у створеним стварима и нашој вољи, његово деловање је несумњиво довољно (у Библији се каже: Дела Господа су савршена)

5. Штавише, ако је дат довољан узрок за неко деловање, нема потребе претпостављати деловање још неког узрока Али ако бог делује у створеним стварима и нашој вољи, његово деловање је несумњиво довољно (у Библији се каже: Дела Господа су савршена) Дакле није неопходна никаква активност воље или створених ствари

5. Штавише, ако је дат довољан узрок за неко деловање, нема потребе претпостављати деловање још неког узрока Али ако бог делује у створеним стварима и нашој вољи, његово деловање је несумњиво довољно (у Библији се каже: Дела Господа су савршена) Дакле није неопходна никаква активност воље или створених ствари А с обзиром да природа не садржи ништа што није неопходно, ни воља коначних бића ни створене ствари не раде ништа, већ само бог

5. Штавише, ако је дат довољан узрок за неко деловање, нема потребе претпостављати деловање још неког узрока Али ако бог делује у створеним стварима и нашој вољи, његово деловање је несумњиво довољно (у Библији се каже: Дела Господа су савршена) Дакле није неопходна никаква активност воље или створених ствари А с обзиром да природа не садржи ништа што није неопходно, ни воља коначних бића ни створене ствари не раде ништа, већ само бог Али то не може бити тачно, па није тачна ни премиса да бог делује у створеним стварима и нашој вољи

Са друге стране, неки од разлога које Тома помиње у прилог теорије паралелних узрока су

Са друге стране, неки од разлога које Тома помиње у прилог теорије паралелних узрока су 1 У Библији се каже: Господе, ти са нама радиш сваку ствар коју ми радимо

2 Ништа не може да делује уколико не постоји

2 Ништа не може да делује уколико не постоји А природа не може да постоји без божјег деловања

2 Ништа не може да делује уколико не постоји А природа не може да постоји без божјег деловања Она би пропала у ништавило када би бог престао да је одржава у постојању (овде се Тома позива на Августина)

2 Ништа не може да делује уколико не постоји А природа не може да постоји без божјег деловања Она би пропала у ништавило када би бог престао да је одржава у постојању (овде се Тома позива на Августина) Дакле, природа не може да делује без божјег деловања

3 Даље, каже се да су божја моћ и присуство свуда и у свим стварима

3 Даље, каже се да су божја моћ и присуство свуда и у свим стварима Али не можемо рећи да божја моћ постоји у стварима без икаквог разлога

3 Даље, каже се да су божја моћ и присуство свуда и у свим стварима Али не можемо рећи да божја моћ постоји у стварима без икаквог разлога Дакле та моћ мора нешто да ради у природи

3 Даље, каже се да су божја моћ и присуство свуда и у свим стварима Али не можемо рећи да божја моћ постоји у стварима без икаквог разлога Дакле та моћ мора нешто да ради у природи Али не можемо рећи да је то што та моћ ради другачије од оног што ради природа, јер ми видимо само једну активност

3 Даље, каже се да су божја моћ и присуство свуда и у свим стварима Али не можемо рећи да божја моћ постоји у стварима без икаквог разлога Дакле та моћ мора нешто да ради у природи Али не можемо рећи да је то што та моћ ради другачије од оног што ради природа, јер ми видимо само једну активност Дакле, бог делује у свакој природној активности

Теорија паралелних узрока и оказионализам
Томина теорија паралелних узрока је између теорије интеракције, по којој ствари имају моћ узрочног деловања и примењују је без божје помоћи, и оказионализма који негира да ствари имају ту моћ и тврди да се сав узрочни процес дешава због божјег деловања

Томина теорија паралелних узрока је између теорије интеракције, по којој ствари имају моћ узрочног деловања и примењују је без божје помоћи, и оказионализма који негира да ствари имају ту моћ и тврди да се сав узрочни процес дешава због божјег деловања Тома се више бави критиком оказионализма но теорије интеракције, вероватно сматрајући оказионализам главним ривалом

Тома на основу Мајмонидовог сведочења наводи речи неких мудраца који су тврдили следеће

Тома на основу Мајмонидовог сведочења наводи речи неких мудраца који су тврдили следеће Све природне форме су случајна својства

Тома на основу Мајмонидовог сведочења наводи речи неких мудраца који су тврдили следеће Све природне форме су случајна својства С обзиром да су сматрали да те форме не могу да се крећу од једног субјекта до другог,

Тома на основу Мајмонидовог сведочења наводи речи неких мудраца који су тврдили следеће Све природне форме су случајна својства С обзиром да су сматрали да те форме не могу да се крећу од једног субјекта до другог, веровали су да не постоји начин на који би било шта у природи могло да употреби своју форму да би увело сличне форме у друге субјекте

Тома на основу Мајмонидовог сведочења наводи речи неких мудраца који су тврдили следеће Све природне форме су случајна својства С обзиром да су сматрали да те форме не могу да се крећу од једног субјекта до другог, веровали су да не постоји начин на који би било шта у природи могло да употреби своју форму да би увело сличне форме у друге субјекте Према томе, говорили су, није ватра оно што греје, него бог који ствара топлоту у ствари која се загрева

Зашто се онда ствари греју само када је ватра или неки извор топлоте у близини (што сугерише да су те ствари узроци загревања)?

Зашто се онда ствари греју само када је ватра или неки извор топлоте у близини (што сугерише да су те ствари узроци загревања)? ‘Мудраци’ одговарају да је бог тако уредио ствари и да он никада не греје ствари сем у присуству ватре, иако ова ништа не доприноси

По Томи ова теорија очигледно противуречи нашим чулима

По Томи ова теорија очигледно противуречи нашим чулима Наша чула осећају само када на њих делује оно што осећају

По Томи ова теорија очигледно противуречи нашим чулима Наша чула осећају само када на њих делује оно што осећају Тако ми не бисмо осетили топлоту ватре уколико ватра не би деловала да произведе нешто слично својој топлоти у нашем чулном органу

По Томи ова теорија очигледно противуречи нашим чулима Наша чула осећају само када на њих делује оно што осећају Тако ми не бисмо осетили топлоту ватре уколико ватра не би деловала да произведе нешто слично својој топлоти у нашем чулном органу Да је та посебна сличност топлоти била последица нечег другог, ми бисмо, додуше, осетили топлоту, али не топлоту ватре:

По Томи ова теорија очигледно противуречи нашим чулима Наша чула осећају само када на њих делује оно што осећају Тако ми не бисмо осетили топлоту ватре уколико ватра не би деловала да произведе нешто слично својој топлоти у нашем чулном органу Да је та посебна сличност топлоти била последица нечег другог, ми бисмо, додуше, осетили топлоту, али не топлоту ватре: чуло додира не би осетило да је ватра топла, супротно свом суђењу

По Томи ова теорија очигледно противуречи нашим чулима Наша чула осећају само када на њих делује оно што осећају Тако ми не бисмо осетили топлоту ватре уколико ватра не би деловала да произведе нешто слично својој топлоти у нашем чулном органу Да је та посебна сличност топлоти била последица нечег другог, ми бисмо, додуше, осетили топлоту, али не топлоту ватре: чуло додира не би осетило да је ватра топла, супротно свом суђењу Али чула не греше када суде о томе шта је објекат њиховог осећаја

Друга замерка коју Тома упућује оказионализму јесте да се противи разуму из овог разлога:

Друга замерка коју Тома упућује оказионализму јесте да се противи разуму из овог разлога: Ништа у свету није без своје сврхе

Друга замерка коју Тома упућује оказионализму јесте да се противи разуму из овог разлога: Ништа у свету није без своје сврхе Али уколико ствари у свету не раде нешто, моћи и силе које по природи имају у себи биле би без сврхе

Друга замерка коју Тома упућује оказионализму јесте да се противи разуму из овог разлога: Ништа у свету није без своје сврхе Али уколико ствари у свету не раде нешто, моћи и силе које по природи имају у себи биле би без сврхе Ако нож није то што сече, од какве је користи његова оштрина? И од какве је користи присуство ватре испод дрвета када га бог гори и без ватре?

Треће, оказионализам по Томи противуречи и божјој доброти

Треће, оказионализам по Томи противуречи и божјој доброти Бог дели своју доброту са створеним стварима узрокујући да личе на њега не само по егзистенцији него и по томе што су активне

Поред тога, разлог који је наведен у прилог оказионализма је тривијалан

Поред тога, разлог који је наведен у прилог оказионализма је тривијалан Када кажемо да једно случајно својство не може да пређе са једног субјекта на други, мислимо да то својство не може бити нумерички исто и у једном и у другом субјекту. Али то није спорно.

Поред тога, разлог који је наведен у прилог оказионализма је тривијалан Када кажемо да једно случајно својство не може да пређе са једног субјекта на други, мислимо да то својство не може бити нумерички исто и у једном и у другом субјекту. Али то није спорно. Када то кажемо, не мислимо да једно својство не може у другом субјекту да узрокује својство исте врсте

Поред тога, разлог који је наведен у прилог оказионализма је тривијалан Када кажемо да једно случајно својство не може да пређе са једног субјекта на други, мислимо да то својство не може бити нумерички исто и у једном и у другом субјекту. Али то није спорно. Када то кажемо, не мислимо да једно својство не може у другом субјекту да узрокује својство исте врсте. Управо то се дешава у свакој активности природе

Поред тога, разлог који је наведен у прилог оказионализма је тривијалан Када кажемо да једно случајно својство не може да пређе са једног субјекта на други, мислимо да то својство не може бити нумерички исто и у једном и у другом субјекту. Али то није спорно. Када то кажемо, не мислимо да једно својство не може у другом субјекту да узрокује својство исте врсте. Управо то се дешава у свакој активности природе Поред тога, погрешно је да су све форме случајне.

Поред тога, разлог који је наведен у прилог оказионализма је тривијалан Када кажемо да једно случајно својство не може да пређе са једног субјекта на други, мислимо да то својство не може бити нумерички исто и у једном и у другом субјекту. Али то није спорно. Када то кажемо, не мислимо да једно својство не може у другом субјекту да узрокује својство исте врсте. Управо то се дешава у свакој активности природе Поред тога, погрешно је да су све форме случајне. Да је тако, у природи не би било супстанција (које су конституисане супстанцијалним а не акциденталним формама), и стога не би било ни рађања ни умирања итд.

Дакле, по Томи, када се каже да је бог тотални ефицијентни узрок свега, то не треба схвати у смислу да створене ствари не раде ништа

Дакле, по Томи, када се каже да је бог тотални ефицијентни узрок свега, то не треба схвати у смислу да створене ствари не раде ништа Бог не ради све сам, већ учествује у активности створених бића

Дакле, по Томи, када се каже да је бог тотални ефицијентни узрок свега, то не треба схвати у смислу да створене ствари не раде ништа Бог не ради све сам, већ учествује у активности створених бића Како онда разумети да и бог и створена ствар раде једно исто, и то обоје у потпуности? Чак и у случају слободних људских одлука?

Дакле, по Томи, када се каже да је бог тотални ефицијентни узрок свега, то не треба схвати у смислу да створене ствари не раде ништа Бог не ради све сам, већ учествује у активности створених бића Како онда разумети да и бог и створена ствар раде једно исто, и то обоје у потпуности? Чак и у случају слободних људских одлука? Тома наводи 4 начина на које се може рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари

1. начин Може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари ако прва другој даје моћ деловања.

1. начин Може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари ако прва другој даје моћ деловања. Тома наводи пример да се језик користи на такав начин: Аристотел на једном месту у Физици каже да творац нечег тешког или лаког ствара кретање у тој ствари тако што ствара њену моћ да се креће

1. начин Може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари ако прва другој даје моћ деловања. Тома наводи пример да се језик користи на такав начин: Аристотел на једном месту у Физици каже да творац нечег тешког или лаког ствара кретање у тој ствари тако што ствара њену моћ да се креће У том смислу бог ради све што природа ради, јер бог свим стварима у природи даје моћ деловања

1. начин Може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари ако прва другој даје моћ деловања. Тома наводи пример да се језик користи на такав начин: Аристотел на једном месту у Физици каже да творац нечег тешког или лаког ствара кретање у тој ствари тако што ствара њену моћ да се креће У том смислу бог ради све што природа ради, јер бог свим стварима у природи даје моћ деловања При том бог то не ради на начин на који творац створи неку ствар и више са њом нема везе, већ бог континуирано одржава ту моћ у постојању –

1. начин Може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари ако прва другој даје моћ деловања. Тома наводи пример да се језик користи на такав начин: Аристотел на једном месту у Физици каже да творац нечег тешког или лаког ствара кретање у тој ствари тако што ствара њену моћ да се креће У том смислу бог ради све што природа ради, јер бог свим стварима у природи даје моћ деловања При том бог то не ради на начин на који творац створи неку ствар и више са њом нема везе, већ бог континуирано одржава ту моћ у постојању – тј. бог није само узрок јављања те моћи, већ и њеног постојања

2. начин То нас води другом начину на који се може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари – ако прва другој не само даје моћ деловања, већ ту моћ одржава у постојању.

2. начин То нас води другом начину на који се може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари – ако прва другој не само даје моћ деловања, већ ту моћ одржава у постојању. У том смислу се за лек који одржава вид каже да узрокује да неко види

3. начин Међутим, ништа не може да делује или да иницира кретање само по себи сем бога

3. начин Међутим, ништа не може да делује или да иницира кретање само по себи сем бога Остале ствари не могу да делују ако се на њих не делује

3. начин Међутим, ништа не може да делује или да иницира кретање само по себи сем бога Остале ствари не могу да делују ако се на њих не делује Стога имамо и трећи начин на који се може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари – ако прва другу покреће да делује.

3. начин Међутим, ништа не може да делује или да иницира кретање само по себи сем бога Остале ствари не могу да делују ако се на њих не делује Стога имамо и трећи начин на који се може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари – ако прва другу покреће да делује. Овај начин је другачији од прва два – стварање моћи деловања и њено одржавање – овде се ради о стављању неке ствари у акт (деловање)

3. начин Међутим, ништа не може да делује или да иницира кретање само по себи сем бога Остале ствари не могу да делују ако се на њих не делује Стога имамо и трећи начин на који се може се рећи да једна ствар узрокује активност друге ствари – ако прва другу покреће да делује. Овај начин је другачији од прва два – стварање моћи деловања и њено одржавање – овде се ради о стављању неке ствари у акт (деловање) У том смислу човек узрокује да нож сече тако што користи његову оштрину, тј покрећући га до ‘актуелног сечења’, како каже Тома

3. начин Нижи узроци у природи (створене ствари сублунарног света) могу да делују само када су покренути, и могу да изазивају промену само када сами трпе промену

3. начин Нижи узроци у природи (створене ствари сублунарног света) могу да делују само када су покренути, и могу да изазивају промену само када сами трпе промену Небеса (Тома ту мисли на небеске сфере) могу да узрокују промену а да се сама не мењају, али могу да делују само када су покренута

3. начин Нижи узроци у природи (створене ствари сублунарног света) могу да делују само када су покренути, и могу да изазивају промену само када сами трпе промену Небеса (Тома ту мисли на небеске сфере) могу да узрокују промену а да се сама не мењају, али могу да делују само када су покренута Овај ланац узрока се негде мора завршити, а то може бити само у богу – непокретном покретачу и непроменљивом узроку промена

3. начин Нижи узроци у природи (створене ствари сублунарног света) могу да делују само када су покренути, и могу да изазивају промену само када сами трпе промену Небеса (Тома ту мисли на небеске сфере) могу да узрокују промену а да се сама не мењају, али могу да делују само када су покренута Овај ланац узрока се негде мора завршити, а то може бити само у богу – непокретном покретачу и непроменљивом узроку промена Пошто је то тако, онда се може рећи да је бог узрок свих деловања створених ствари, јер је бог иницијатор свог кретања, тј бог те ствари покреће да делују

4. начин Постоји поредак узрока и њему одговарајући поредак последица

4. начин Постоји поредак узрока и њему одговарајући поредак последица Шта Тома мисли под овим?

4. начин Постоји поредак узрока и њему одговарајући поредак последица Шта Тома мисли под овим? Тома указује на два смисла речи ‘претходан’ код Аристотела, и по њима једна ствар може претходити у једном али не и у другом смислу

4. начин Постоји поредак узрока и њему одговарајући поредак последица Шта Тома мисли под овим? Тома указује на два смисла речи ‘претходан’ код Аристотела, и по њима једна ствар може претходити у једном али не и у другом смислу Претходан може значити јављати се раније током времена у процесу настајања, или може значити виши ранг с обзиром на потпуност бића

4. начин С обзиром да се активности у природи крећу од непотпуног и неоствареног ка потпуном и оствареном, неостварено претходи оствареном у временском смислу, али остварено претходи у смислу потпуности

4. начин С обзиром да се активности у природи крећу од непотпуног и неоствареног ка потпуном и оствареном, неостварено претходи оствареном у временском смислу, али остварено претходи у смислу потпуности Тако одрасли претходе деци по потпуности бића, мада деца претходе одраслима у временском смислу

4. начин Поред тога, Тома разликује примарне и секундарне узроке.

4. начин Поред тога, Тома разликује примарне и секундарне узроке. И доктор и његово умеће су узроци здравља, али умеће је примарни а доктор секундарни узрок

4. начин Поред тога, Тома разликује примарне и секундарне узроке. И доктор и његово умеће су узроци здравља, али умеће је примарни а доктор секундарни узрок У тражењу објашњења потребно је постављати питање за оба узрока (Шта или ко га је излечио – доктор; како је то урадио – својим умећем)

4. начин Поред тога, Тома разликује примарне и секундарне узроке. И доктор и његово умеће су узроци здравља, али умеће је примарни а доктор секундарни узрок У тражењу објашњења потребно је постављати питање за оба узрока (Шта или ко га је излечио – доктор; како је то урадио – својим умећем) Разлика између даљих и ближих узрока се подудара са овом дистинкцијом примарних и секундарних узрока – ближи узрок је секундарни, даљи је примарни

4. начин Узрок који је општији је увек удаљенији, а појединачни или мање општи је ближи

4. начин Узрок који је општији је увек удаљенији, а појединачни или мање општи је ближи Нпр: најближа форма људског бића је оно што га дефинише – смртна рационална животиња

4. начин Узрок који је општији је увек удаљенији, а појединачни или мање општи је ближи Нпр: најближа форма људског бића је оно што га дефинише – смртна рационална животиња Рационалност је више удаљена, супстанцијалност још више итд

4. начин Узрок који је општији је увек удаљенији, а појединачни или мање општи је ближи Нпр: најближа форма људског бића је оно што га дефинише – смртна рационална животиња Рационалност је више удаљена, супстанцијалност још више итд Бакар је најближи материјални узрок статуе, метал удаљенији, тело најдаљи.

4. начин Ову дистинкцију Тома користи при објашњавању 4. начина на који једна ствар може да узрокије последицу друге ствари

4. начин Ову дистинкцију Тома користи при објашњавању 4. начина на који једна ствар може да узрокије последицу друге ствари Као што постоји поредак узрока, постоји и поредак последица

4. начин Ову дистинкцију Тома користи при објашњавању 4. начина на који једна ствар може да узрокије последицу друге ствари Као што постоји поредак узрока, постоји и поредак последица То је стога што последице личе на своје узроке и што секундарни узроци не могу само својом моћи да произведу последицу примарног узрока (али могу да делују као оруђа примарних узрока при произвођењу последице)

4. начин Ову дистинкцију Тома користи при објашњавању 4. начина на који једна ствар може да узрокије последицу друге ствари Као што постоји поредак узрока, постоји и поредак последица То је стога што последице личе на своје узроке и што секундарни узроци не могу само својом моћи да произведу последицу примарног узрока (али могу да делују као оруђа примарних узрока при произвођењу последице) У извесном смислу оруђа узрокују ефекат главног узрока, иако то не раде својом сопственом моћи

4. начин Ову дистинкцију Тома користи при објашњавању 4. начина на који једна ствар може да узрокије последицу друге ствари Као што постоји поредак узрока, постоји и поредак последица То је стога што последице личе на своје узроке и што секундарни узроци не могу само својом моћи да произведу последицу примарног узрока (али могу да делују као оруђа примарних узрока при произвођењу последице) У извесном смислу оруђа узрокују ефекат главног узрока, иако то не раде својом сопственом моћи. То раде тако што бивају покренута од стране главног узрока, и тиме учествују у његовој моћи

4. начин Ову дистинкцију Тома користи при објашњавању 4. начина на који једна ствар може да узрокије последицу друге ствари Као што постоји поредак узрока, постоји и поредак последица То је стога што последице личе на своје узроке и што секундарни узроци не могу само својом моћи да произведу последицу примарног узрока (али могу да делују као оруђа примарних узрока при произвођењу последице) У извесном смислу оруђа узрокују ефекат главног узрока, иако то не раде својом сопственом моћи. То раде тако што бивају покренута од стране главног узрока, и тиме учествују у његовој моћи Тако длето не прави сто својом формом или моћи, већ тиме што га моћ мајстора покреће, и тиме длето у тој моћи учествује

4. начин Дакле четврти начин на који једна ствар узрокује активност друге ствари је начин на који главни узрок узрокује активност свог оруђа

4. начин Дакле четврти начин на који једна ствар узрокује активност друге ствари је начин на који главни узрок узрокује активност свог оруђа Морамо рећи, како каже Тома, да бог на овај 4. начин узрокује активности ствари у природи

4. начин Дакле четврти начин на који једна ствар узрокује активност друге ствари је начин на који главни узрок узрокује активност свог оруђа Морамо рећи, како каже Тома, да бог на овај 4. начин узрокује активности ствари у природи Јер што више стоји један узрок у поретку узрока, више је ефективан

4. начин Дакле четврти начин на који једна ствар узрокује активност друге ствари је начин на који главни узрок узрокује активност свог оруђа Морамо рећи, како каже Тома, да бог на овај 4. начин узрокује активности ствари у природи Јер што више стоји један узрок у поретку узрока, више је ефективан, а што је више ефективан, ‘дубље’ делује у последици доводећи удаљеније потенцијалности у реализацију

4. начин ‘Прво’ биће је заједничко свему што постоји

4. начин ‘Прво’ биће је заједничко свему што постоји; ‘друго’ је заједничко свему у природи;

4. начин ‘Прво’ биће је заједничко свему што постоји; ‘друго’ је заједничко свему у природи; ‘треће’ треће је заједничко свим стварима једне врсте;

4. начин ‘Прво’ биће је заједничко свему што постоји; ‘друго’ је заједничко свему у природи; ‘треће’ треће је заједничко свим стварима једне врсте; а ‘четврто’ (заједно са акциденцијама) је особено за једну индивидуу

4. начин ‘Прво’ биће је заједничко свему што постоји; ‘друго’ је заједничко свему у природи; ‘треће’ треће је заједничко свим стварима једне врсте; а ‘четврто’ (заједно са акциденцијама) је особено за једну индивидуу Индивидуа својим деловањем не може да произведе другу индивидуу исте врсте, уколико не делује као оруђе онога што је узрок целе врсте

4. начин ‘Прво’ биће је заједничко свему што постоји; ‘друго’ је заједничко свему у природи; ‘треће’ треће је заједничко свим стварима једне врсте; а ‘четврто’ (заједно са акциденцијама) је особено за једну индивидуу Индивидуа својим деловањем не може да произведе другу индивидуу исте врсте, уколико не делује као оруђе онога што је узрок целе врсте Ништа из ‘ниже’ природе не може да узрокује врсте, сем као оруђе небеских тела

4. начин ‘Прво’ биће је заједничко свему што постоји; ‘друго’ је заједничко свему у природи; ‘треће’ треће је заједничко свим стварима једне врсте; а ‘четврто’ (заједно са акциденцијама) је особено за једну индивидуу Индивидуа својим деловањем не може да произведе другу индивидуу исте врсте, уколико не делује као оруђе онога што је узрок целе врсте Ништа из ‘ниже’ природе не може да узрокује врсте, сем као оруђе небеских тела Ништа не може да узрокује постојање, сем ако не делује као божје оруђе

4. начин Постојање је примарно и заједничко свим последицама, и само га бог својом моћи може произвести

4. начин Постојање је примарно и заједничко свим последицама, и само га бог својом моћи може произвести (ни небеска бића то не могу без божје моћи у себи)

4. начин Постојање је примарно и заједничко свим последицама, и само га бог својом моћи може произвести (ни небеска бића то не могу без божје моћи у себи) Тако бог узрокује сваку делатност уколико је сваки узрок оруђе божје активне моћи

4. начин Постојање је примарно и заједничко свим последицама, и само га бог својом моћи може произвести (ни небеска бића то не могу без божје моћи у себи) Тако бог узрокује сваку делатност уколико је сваки узрок оруђе божје активне моћи И на тај начин и створена ствар узрокује своју последицу без ичега између њих што би посредовало

4. начин Постојање је примарно и заједничко свим последицама, и само га бог својом моћи може произвести (ни небеска бића то не могу без божје моћи у себи) Тако бог узрокује сваку делатност уколико је сваки узрок оруђе божје активне моћи И на тај начин и створена ствар узрокује своју последицу без ичега између њих што би посредовало (иако се каже да су моћи виших узрока ‘ближи’ последици но моћи нижих узрока, јер су моћи нижих присутни у последици само кроз моћ виших)

Бог дакле узрокује активност сваке ствари утолико што им даје моћ деловања, одржава ту моћ у постојању, покреће је на деловање и утолико што његовом моћи свака друга моћ делује

Бог дакле узрокује активност сваке ствари утолико што им даје моћ деловања, одржава ту моћ у постојању, покреће је на деловање и утолико што његовом моћи свака друга моћ делује Тако је бог без ичега посреднод активан у свему што је активно

Бог дакле узрокује активност сваке ствари утолико што им даје моћ деловања, одржава ту моћ у постојању, покреће је на деловање и утолико што његовом моћи свака друга моћ делује Тако је бог без ичега посредног активан у свему што је активно али то не искључује активност природе или слободе воље

1. Ако бог делује у сваком акту природе, онда бог и природа (створене или коначне ствари) остварују или једну исту активност или различите активности Први дисјункт не може бити тачан јер су бог и створене ствари бића различите природе и не могу деловати на исти начин Али ни други дисјункт не може да буде тачан, јер различите активности не могу да дају исти коначни производ (оно по чему се кретања и активности разликују је њихово одредиште) Дакле, бог не делује у сваком акту природе

Одговор на 1. Природа не учествује у божјој активности којом се покреће природа на деловање, али бог учествује у активности природе на 4. начин. Нема ничега што би спречило да бог и природа стварају исти ефекат, јер су у хијерархијском односу

2. Ако бог делује у сваком акту природе, онда његово деловање мора да допринесе нешто коначним стварима, јер у свом акту чинилац мора нешто да чини. Тај допринос је или довољан да оспособи коначну ствар да сама делује, или није. Ако је довољан, зашто је онда потребно да бог доприноси још нешто? Зашто ствар не би деловала сама? Ако није довољан, онда бог мора да допринесе још нешто, а ако то није довољно онда мора опет да допринесе, и тако ad infinitum. Али није могуће да један ефекат зависи од бесконачног броја деловања, која се никад неће сва испунити, јер се бесконачност не може премостити

Одговор на 4. Каже се да је воља господарица својих деловања, али не у смислу да је примарни узрок искључен, већ због тога што примарни узрок не делује у нашим актима воље на начин на који делује у актима, тј. не детерминише један једини ток деловања. У овим случајевима ток је детерминисан вољом и разумом.

Упоредите Томине доказе о постојању бога са ова четири начина на које једна ствар може узроковати последицу друге ствари: доказ – 3. начин 2. доказ – 4. начин 3. доказ – 2. начин 4. доказ – 1. начин

Убрзо након објављивања Медитација јављају се три интерпретације Декартове приче о узрочности, које су и данас актуелне међу стручњацима за Декарта.

Сличне презентације

Сличне презентације

О пројекту

Фидбек

Уђи

Пријави се преко друштвених мрежа:

Убрзо након објављивања Медитација јављају се три интерпретације Декартове приче о узрочности, које су и данас актуелне међу стручњацима за Декарта.

Сличне презентације

Сличне презентације

О пројекту

Фидбек