АМФИБОЛИЈА Конфузија настала услед коришћења двосмисленог исказа:

Презентација на тему: "АМФИБОЛИЈА Конфузија настала услед коришћења двосмисленог исказа:"— Транскрипт презентације:

1 АМФИБОЛИЈА Конфузија настала услед коришћења двосмисленог исказа:
“Бунда за даму у добром стању.”

2 АНТИФРАЗА Стилска фигура која почива на исказу супротног смисла од онога што се намерава рећи: “Благо његовим родитељима.” Антифраза је слична иронији. Уколико се не познаје контекст, антифраза може постати узрок мисаоне конфузије.

3 АНТИХЕРОЈ Херој неуобичајених особина, најчешће саможив и циничан, трапав, неугледан и недопадљив (Швејк, Чонкин, друг Пишта, Џими Портер). Средином двадесетог века у свету пропагандних ликова, херојство је дефинитивно изумрло, а јавила се пошаст антихеројства. Модеран антихерој заговара професионализам с ону страну добра и зла, има талента за апсурд и парадокс, крепи својом иронијом, а када лоше ради, уме неочекивано да преломи у супротном правцу. Откада се Холивуд (индустрија симулакрума) докопао и овог критичког карактера, од њега је направио карикатуру (ликови које тумачи Брус Вилис и слични), промовишући аморализам, циничну игру моћи и сл. ВИДИ: гаф из бахатости

4 АПСУРД Неодрживо веровање, парадоксална, (само)противречна мисао:
“Бесмртни су смртни, а смртни бесмртни...” (Хераклит) Филозофи екзистенције сматрају да истина не лежи на широком друму разума и ума, него да се мора потражити негде другде, у апсурду или бесмислу. Албер Ками верује да је суштина света и људског живота апсурд (бесмисао). Апсурд се јавља као несклад између људског дозивања и “безумног ћутања света”, као противречност између вечности и коначности, а трагично је нескладна жудња за срећом суочена са узалудношћу тог напора Свако избегавање апсурда представља “филозофско самоубиство” (Ками). Другим речима, избегавање апсурда постаје опаснија погрешка од самог апсурда. Пошто човек радије бежи у идеологију или религију, уместо да из искуства апсурда развија револт, слободу и страст, избегавање апсурда је егзистенцијални error fundamentalis. Осветљен апсурдним искуством човек на основу свести о смрти и бесмислу живота постаје слободан, јер се више не спотиче о лажне наде и апстрактне планове. Прихватањем апсурда човек открива конкретну и ослобођену садашњост, уместо живота у празној будућности. Искуство апсурда чисти наш свет живота од окорелих наслага заблуделости, а лечи и од многих предрасуда и стереотипа. Пренебрегавање апсурда девалвира револт у терор. Одбацивши БУНИМ СЕ, ДАКЛЕ, ПОСТОЈИМ, девалвиран човек узима другу максиму: ТЕРОРИШЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ.

5 АРГУМЕНТ ИЗ АФЕРЕ Спорна ствар срачуната да у јавности дезавуише неку личност: “Афера куповине израелског сателита говори о корумпираности у министарству одбране.” Прикривајући стварне проблеме и моралне дубиозе, афере имају ефекат димне бомбе. Док се смењују без смисла и разрешења, “колатерална штета” постају грађани који се тешко сналазе у разменама ниских удараца и клевета. Аргумент из афере обично је безвредан. Док актери једне афере прибављају прозирне алибије, прави виновници, дубоко у позадини остају безбедни и насмејани (Ристо Тубић).

6 ARGUMENTUM AB UTILI Позивање на интерес. Оспоравање неког аргумента позивањем на корист или штету: “Теорија о глобалном отопљавању није потврђена. Да је истинита, мере за спречавање ефекта ‘стаклене баште’ зауставиле би привредни раст САД, а тиме и глобалне економије уопште.” (Амбасадор САД при УН) Позивање на корист, штету, општи или јавни интерес, не говори ништа у прилог истинитости неког аргумента. Аргумент се прво мора анализирати као такав, па се тек накнадно може образложити позивањем на интерес. Напротив, Карл Маркс инсистира на превласти економског интереса над разумом: “Ако се сударе интереси и идеја, идеја ће бити оно што ће се бламирати.”

7 ARGUMENTUM AD NUMERUM Уверење да је нека теза истинита или ваљана зато што је подржава довољан број људи: “Ако сам и спонзоруша, нисам једина.” (дива фолк музике)

8 ARGUMENTUM EX SILENTIO
Веровање да ћутање само по себи нешто потврђује или оповргава: “Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек, јер непрестано ћути и мисли.” (Р. Домановић, ВОЂА) Позивањем на ћутање ништа се не може доказати, јер ћути се из најмање три разлога. Када нема шта да се каже, када не сме да се каже, када се има и сме рећи, али нема смисла (гаф – када се права ствар каже у криво време). А постоји и мудро ћутање, као и молитвено ћутање. У технологизованом и технократизованом свету све се чешће ћутке гута оно што се сервира. Јавне дебате и одлуке постају сувишне или инструментализоване, па се на крају жртвују логици ствари (технологија)... Као да се промовише строго организовани систем ћутања о свему што је битно, док се жучно расправља о ономе што је крајње неважно, случајно и небитно. Када игнорисање битног постаје систематично, а јавни говор млаћење празне сламе, у ћутању се назиру изласци из тамне апоретике савременог света. На крају, апсурд се више ћути него што се исказује.

9 АУТЕНТИЧНО РАЗУМЕВАЊЕ
Веровање у могућност постојања јединственог смисла као и разумевања без (не)разумевања: На самртној постељи, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, тужно је приметио: “Само ме је један једини човек у животу разумео.” А онда је ипак размисливши додао: “Па чак ме ни он не разуме.” (анегдота) По темељној противречности филозофија се разликује од осталих облика знања. Рачунајући да у сваком разумевању постоји и одређена мера неразумевања, схватање разумевања као (не)разумевања увиђа могућност потпуног знања, али и могућност напредовања сазнања. Разумевање из хоризонта властитог времена модификује првобитан смисао прилагођавајући га новој ситуацији. Услед разгранатог и разуђеног (не)разумевања, данас постоји више Хегела (мистички, марксистички, позитивистички, егзистенцијалистички...). Зато се питамо не само да ли је неко разумео Хегела, него и - да ли је он могао разумети самога себе?

10 АУТОРИТАРНА ЛИЧНОСТ Теодор Адорно тако назива крути, комформистички тип личности који се покорава вишем ауторитету, а иживљава се над подређенима: “Да, да, многи мене површно познају. Мисле што сам овако услужан, љубазан и предусретљив, да је то због недостатка снаге и смелости, да сам ја неки мек и болећив човек. Е, видиш, ту се варају. Гуја сам ја! Арнаутин! Ја бих, кад то државна потреба затражи, отпуштао, слао на робију и убијао ако треба.” (И. Андрић, ЗЛОСТАВЉАЊЕ)

11 БЕСМИСАО Губитак мотивишућих циљева и сврха:
“Види му се, каже, да неке мађије владају у људском животу, а не Бог, нити воља људска. Велику је намеру имао кад је пошао. Прежде. Сад их више нема. Него сматра да человјек треба да живи бесмислено, као и животиња, звер, биљка.” (М. Црњански, СЕОБЕ) Уколико недостаје примарни, вољни и мотивишући смисао, онда се лако прихвата бесмисао, а живи се као да је свет прекривен магичном копреном, под влашћу слепог усуда. Жан Бодријар пише о процесу убрзаног истребљења смисла: “За смисао више нема наде!” Јирген Хабермас процес истребљења смисла види у прекиду осмишљавајућих пракси и комуникативног делања. Када новац или пуко преживљавање постану врховна мерила, смисао се жртвује богу Молоху. Можемо разликовати стваралачку и патолошку потрагу за смислом. Патолошка потрага за смислом исцрпљује се у празном наклапању и у задовољавању сурогатом, као што је кич, отуђење, неаутентичност или идеологија, док стваралачка потрага за смислом напушта пуко теоретисање и расцветава се у обиљу животних манифестација, као што су љубав, рад, игра...

12 БИФЕ “ТИТАНИК” Преокретање социјалне и вредносне хијерархије по принципу “ко би доли, сад је гори” и то у времену када зликовци и психопате испливају на површину: “Посматра Стјепан Ковић с в о г а ‘Жидова’и незадовољан је самим собом и својим ‘Жидовом’ и свим око себе. (‘Дабоме, то су оставили мени. Мени је запало то!’ понављао је у мислима.)” Иво Андрић, БИФЕ “ТИТАНИК”

13 ВЕРА У ИДЕАЛЕ Позивање на идеалне а неостварљиве вредности онемогућава конкретне потезе срачунате на тренутна и реална побољшања. Поперова теорија фалсификације јасно образлаже у чему се састоји грешка идеала. Пошто је људско искуство ограничено и несавршено (логички проблем индукције), немогуће је предвидети последице крупних социјалних захвата. Повођење за идеалима личи на фатаморгану, а решења која произилазе из тог погрешног погледа на свет бивају све радикалнија и радикалнија. Са друге стране, услед недостатка идеала и виших вредности настаје унутрашња празнина, која вулгаризује живот и доводи до преокретања хијерархије вредности на којој почива уљуђен живот. Бескомпромисно остваривање идеала правде, лепоте и истине довело је до дивљања тоталитарних идеологија. Од свих политичких идеја, најопасније су оне које смерају да људе учине срећним и заштићеним (легенда о Великом Инквизитору). Демонски карактер идеала настаје из лажне дилеме ХЛЕБ ИЛИ СЛОБОДА. Метод успостављања идеала је заснован на сили и индоктринацији, а виши циљеви поништавају све моралне обавезе према онима који се препознају само на два, оштро супротстављена начина, као САБОРЦИ или као НЕПРИЈАТЕЉИ (црно-бела дилема).

14 ВУЛГАРНОСТ Према Шопенхауеру, вулгарност настаје у животу без идеја, идеала и вредности, услед простоте засноване на тиранији безумне слепе воље. ВИДИ: унутрашња празнина, псовка

15 ГАФ Истина изречена у невреме, на неспретан, наиван, глуп или непримерен начин: “Муж и жена разговарају: Да ли ме овај костим чини дебелом? Не, драга, то не зависи од костима.”

16 ГАФ ИЗ БАХАТОСТИ Уверење да је тренутна моћ довољна да заштити од одговорности за почињена злодела: “Крици, галама, волим све то; забавно је убијати људе.” (Генерал морнарице САД, Џ. Матис) Гаф извесног генерала америчке морнарице за време једне пропагандне дискусије, показао је како технолошка надмоћ претвара оружану интервенцију у веселу видеоигрицу или у царство безбрижног симулакрума. Стварни или измишљени гафови из бахатости Марије Антоанете, Елене Чаушеску и других, у великој мери су допринели њиховом политичком слому. ВИДИ: гаф, антихерој

17 ГЛОБАЛИЗАЦИЈА Сажимање простора и времена убрзаним протоком капитала, информација и индивидуалних перцепција, при чему се свет врти око шарене лаже, а сила инерције замењује сваки смисао: “Монаси на Тибету повезани су интернетом.” (А. Барико, NEXT) Александар Барико наводи још пет кључних стереотипа, налазећи да је стереотипизација свега што јесте инерциона сила глобализације (куда год одеш, ту је и кока-кола; можемо да купујемо акције на свим местима на планети; сви сад могу да пуцају на кош као Џордан и облаче се као Мадона...) Нешто што не постоји, може постати стварност уколико сви поверују да то постоји. Вера у погрешно или непостојеће је онај ирационални али ненадокнадиви састојак духа времена, или она горка истина која пребива у епохалним предрасудама, заблудама и самообманама. Процес глобализације, тај карусел стереотипа и симулакрума, донео је баснословне профите међународним компанијама и развијеним државама, док су неразвијене и средње развијене земље из процеса глобализације имале више штете него користи. Као и све друго што је човек створио, процес глобализације има своје добре и своје рђаве стране, а глобална економска криза извршиће нову прерасподелу моћи и интереса.

18 ГЛУПОСТ Слабост разума, тупост, будаластост, безумље и тупоглавост. Уопште, свака неспособност закључивања на основу рационалних аргумената: “Мачак Том сриче: Б... Е... Н... З... И... Н... Хм? Па, тако се не пише вода.” (цртани филм) Сем крајњих глупости које настају из несхватљиве охолости или грамзивости, постоји једна специфична врста глупости која се назива б е з у м љ е. Безумље настаје када низ појединачних аката изгледа рационално, али је делатност у целини бесмислена – као када неко спретно сече грану на којој седи. Безумље може бити глобално (ефекат стаклене баште), али и сасвим локално и појединачно (принцип негативне селекције, непотизам и слично). Било како дефинисали глупост, она је свеприсутна: међу образованима и необразованима, сиромашнима и богатима. И генијални људи починили су велике глупости. Како је то могуће? Глупост изгледа почива на губљењу дистанце између човека и света. Глупост је немогућност мишљења о сопственој мисли, која настаје из неспособности сагледавања властите погрешивости. Чини се да је глупак по правилу зао човек, јер глупост не искључује лукавост, мудрост злих. Глупост је извор многих неспоразума и заблуда, глупост не верује да мудрост уопште постоји – глуп насупрот мудром, увек и све већ унапред зна.