Отпремање презентације траје. Молимо да сачекате

Отпремање презентације траје. Молимо да сачекате

Финансијска анализа.

Сличне презентације


Презентација на тему: "Финансијска анализа."— Транскрипт презентације:

1 Финансијска анализа

2 Основни концепти Обрада економско-финансијских аспеката инвестиционог пројекта у студији изводљивости се врши у тзв. “веку инвестиционог пројекта” који се у основи своди на: технички век пројекта и економски век пројекта. Под техничким веком пројекта подразумева се време током којег предмет инвестирања у оквиру инвестиционог пројекта функционише, без обзира на прихватљивост или неприхватљивост његових економских учинака. Економски век пројекта је раздобље током којег предмет инвестирања функционише и даје економски прихватљиве учинке. Обично је економски век краћи од техничког века пројекта, а у изузетним случајевима се дешава њихово поклапање. Један од најважнијих делова инвестиционе студије је онај део који се односи на утврђивање укупних инвестиционих улагања, тј. улагања у: - основна средства, - обртна средства и - тзв. «остала» средства.

3 Код доношења одлуке циљ је изабрати најбољу алтернативу, односно највише прихватљиву за доносиоца одлуке. Доношење инвестиционе одлуке је процес избор а између две или више могућности а одлука представља крајњи исход тог избора. У том случају ризик није само последица могућих одступања већ је последица непознавања свих расположивих могућности, као и немогућност прорачуна свих изабраних акција. Избор између више инвестиционих студија односно пројеката подразумева примену различитих метода анализе и збора најприхватљивијег (који највише доприноси развоју предузеће).

4 Код доношења одлуке узимају се у обзир и предности и недостаци, а да при томе код изабране алтернативе ризик не мора да буде најмањи. напротив, може се изабрати и алтернатива са највећим ризиком, ако избором те алтеранативе могуће предности пружју одговарајућу компензацију. Код избора алтернативе узимају се у обзир све позитивне и негатинве последице. Избор најповољније алтернативе и доношење одлука о инвестирању је веома сложен проблем. Избор алтернативе зависи од: од могућих алтернатива, од последица, од вредности,од чињеница узетих у обзир за време доношења одлуке, од примењених метода. У различитим ситуацијама могу бити релевантне различите изборне могућности, различите информације. Временом може да се промени оцена неке алтернативе: може да се испостави да су претходне анализе биле погрешне, могу да се појаве неке нове вредности.

5 Крајњу одлуку о инвестирању треба да донесе особа која је упозната са проблемом, и на основу донешене одлуке да преузме одређене кораке. Као и већина процеса у предузећу, управљање ризиком и доношење одговарајуће одлуке о инвестирању захтева комбинацију интуиције, здравог разума, одговарајућих процеса и механизама контроле. Интуиција и здрав разму долазе са искуством, док су процеси и механизми контроле проблеми организационог дизајна. Начин на који се балансира са претходна четри елемента опредељује ефективност управљања ризиком. У изостанку било која од претходна четири елемената, управљање ризиком престај да даје оптималне резултате (Ферид, 2014, стр.3)

6 Фаза доношења одлука поводом ризика има два битна аутпута: 1) дефинисање склоности ка ризику и одговарајућих лимита и 2) доношење конкретних одлука поводом елиминисања, преношења, поделе и преузимања ризика. Резултати фазе мерења ризика представљају корисне инпуте у погледу дефинисања апетита за ризик. Склоност ка ризик предузећа се прелиминарно дефинише на врху предузећа и пре спровођења активности управљања ризиком, али се након фазе мерења ризика располаже информацијама на бази којих је апетит за ризик могуће рационалније уобличити и прецизније дефинисати.

7 Треба напоменути да различите методологије и аутори предлажу коришћење познатих техника за евалуацију пројеката, као што су нето садашња вредност, интерна стопа рентабилности, рок враћања, поврат инвестиција, cost benefit анализа и др. И мада скоро сви аутори предлажу претходно наведене критеријуме или технике за евалуацију пројеката коа најзначајније, ипак се може направити један краћи приказ и анализа, које су методе и технике прихватљиве за евалуацију стратегијских инвестиционих пројеката, да би се добила основа за даље разматрање повезаности са факторима ризика и управљања ризиком у пројекту. (Јовановић Ф. и др., 2013)

8 Критеријум рока враћања Критеријум јединичне цене коштања
Статичка оцена Критеријум рока враћања Критеријум јединичне цене коштања Показатељ продуктивности инвестиција Показатељ економичности инвестиције Показатељ рентабилности инвестиције Девизна рентабилност инвестиције Коефицијент техничке опремљености Коефицијент запошљавања Коефицијент утрошка енергије

9 Јединична нето садашња вредност Интерна стопа рентабилности
Динамичка оцена Нето садашња вредност Јединична нето садашња вредност Интерна стопа рентабилности Релативна стопа рентабилности Рок враћања Критеријум ануитета Критеријум укупних дисконтованих трошкова Критеријум дисконтованог нето девизног ефекта Дисконтовани коефицијент запошљавања

10 Критеријуми за оцену у условима неизвесности
Метода критичне тачке Анализа осетљивости Анализа вероватноће

11 Нето садашња вредност Критеријум нето садашње вредности представља суму дисконтованих нето ефеката, који се остваре у периоду експлоатације посматраног инвестиционог пројекта. Критеријум нето садашње вредности се приказује на следећи начин: n NSV=ΣNEk/(1+i)k k=0 NSV – критеријум нето садашње вредности NEk – нето ефекат који инвестициони пројекат оствари у к-тој години периода експлоатације i – дисконтна стопа n – период експлоатације инвестиционог пројекта Евалуација инвестиционог пројекта применом критеријума нето садашње вредности, врши се на тај начин што се сваки пројекат, код кога је вредност овог критеријума позитивна (NSV≥0) сматра ефикасним и оправданим за реализацију. У случају разматрања више инвестиционох пројектата, као најбољи пројекат бира се онај пројеката који има највећу позитивну вредност критеријума нето садашње вредности. Као и други критеријуми и методе евалуације инвестиционих пројеката и критеријум нето садашње вредности има своје предности и недостатке. То је апсолутни покаатељ који узима у обзир целокупан век експлоатације пројеката и кроз дисконтовање узима у обзир проток времена и временску вредност новца. Овај критеријум даје добре резултате када инвеститор има довољно сопствених средстава или је у могућности да позајми неограничене количине капитала по некој прихватљивој каматној стопи, за реализацију неког посматраног пројекта. Са друге стране, као апсолутни показатељ, овај критеријум има одређене мањкавости када се ради о евалуацији и избору између више инвеститционих пројеката. Такође треба указати нда нето садашња вредност, као и други критеријуми који користе технику дисконтовања, има проблем код избора и коришћења дисконтне стопе, која има велики утицај на резултате евалуације.

12 Интерна стопа ренатбилности
Интерна стопа рентабилности представља, такође, један доста познат у теорији и пракси, и доста примењиван критеријум за евалуацију инвестиционих, али и ИР, ИТ и других пројеката. Овај релативни показатељ је интересантан и због тога што избегава проблем избора реалне дисконтне стопе, иако се ослања, односно узима у обзир, технику дисконтовања. Интерна стопа рентабилности се дефинише као она дисконта стопа при којој је критеријум нето садашње вредности једнак нули. Квантитативни израз овог критеријума гласи: n NSV = Σ NEk/(1+i)k=0 k=0 Према (Мессе, 1959), „интерна стопа рентабилности представља ону дисконтну стопу при којој реализација одређеног инвестиционог пројекта не доноси ни добитке, ни губитке, односно при којој реализација одређеног инвестиционог пројекта представља празан посао“. При евалуацији инвестиционих пројеката коришћењем критеријума интерне стопе ренатбилности, користи се следећи поступак. Сваки пројекат који има интерну стопу рентабилности већу од неке минималне прихватљиве стопе, сматра се ефикасним и оправданим за рализацију. За минималну прихватљиву стопу може се узети каматна стопа која влада на тржишту капитала или каматна стопа по којој се могу позајмити финансиска средства за рализацију посматраног инвестиционог пројекта. Као минимална прихватљива стопа може се узети стопа коју можемо остварити ако финансиска средства уложимо у неки други инвестициони пројекат. Код евалуације и избора између више инвестиционих пројеката, као најбољи пројекат се бира онај који ма највећу интерну стопу рентабилности, али се сматра да овај критеријум није добар за овакве случајеве евалуације. Према неким истраживачима, израчунавање интерне стопе рентабилности захтева доста сложен рачунски поступак, уколико се овај обрачун ради ручно. Интерна стопа рентабилности се израчунава из једначине вишег степена у којој се интерна стопа ренатабилности појављује као непозната величина, те нема директне методе за њено израчунавање. У израчунавању се примењује метода итерације која се користи да се нађе таква стопа, која ће изједначити обе стране једначине. Обично се лакше пронађу две стопе између којих се налази тражена вредност интерне стопе рентабилности, па се затим интерполацијом израчунава тачна вредност интерне стопе рентабилности.

13 Рок враћања Рок враћања или како се у литаратури назива и рок повраћаја улагања, представља број година за који ће дисконтовани нето ефекти да проврате дисконтована укупна улагања. Овај критеријум се израчунава према следећем обрасцу: n n Σ Ik / (1+i)k = ΣNEk* / (1+i)k k=0 k=0 где су: Ik – улагања у к-тој години периода улагања NEk* - Нето ефекти од инвестиционог пројекта у к-тој години периода експлоатације код којих нису узете у обзир улагања. Евалуација тратегиских инвестиционих пројеката коришћењем критеријума рока враћања врши се тако што се израчунати рок враћања пореди са неким нормативно одрешеним роком враћања. Ако је израчунати рок враћања мањи од нормативног рока враћања,пројекат се сматра ефикасним и оправданим за реализацију. Најчешће се за нормативни рок узима век експлоатације инвестиционог пројекта. Када се врши евалуација и избор између више инвестиционих пројеката, за најбољи пројекат сматра се онај пројекат који има најмањи рок враћања, под условом да је мањи од усвојеног нормативног рока враћања. Рок враћања је интересантан и једноставан критеријум који многи доносиоци инвестиционих одлук преферирају при евалуацији инвестиционих пројеката, а такође га предлаже обимна литература из ове области.

14 Метод анализе осетљивости
Метода анализе осетљивости је такође, један од метода који се користе за евалуацију инвестиционих пројеката у условима неизвесности и ризика. Упрошћено речено, метода анализе осетљивости се заснива на спровођењу рачунског поступка одређивања, односно предвиђања, утицаја промена улазних величина на излазне величине посматраног инвестиционог пројекта. Поступак примене методе анализе осетљивости се базира на утврђивању како промене улазних величина које се користе за израчунавање одређеног критеријума за евалуацију инвестиционих пројеката утичу на вредности појединих критеријума који се користе за евалуацију, па тиме и на евалуацију одређеног пројекта и доношења инвестиционе одлуке. Методе анализе осетљивости омогућава да се израчунавају максималне и минималне вредности улазних величина, при којима се инвестициони пројекат може оценити као повољан. (Јовановић, 2013)

15 Дрво одлучивања Дрво одлучивања представља познату методу за доношење инвестиционе одлуке, везано је превасходно за утврђивање очекиване вреднсоти од екплоатације пројекта, у условима неизвесности и ризика. Може се коритити за различите врсте проблема, где се могу убрајати и проблеми евалуације и одлучивања између више инвестиционх пројеката. Ову методу предлажу многи аутори за евалуацију инвестиционих пројеката, процену ризика и избор најбоље варијанте. Дрво одлучивања се најчешће дефинише као посебан метод евалуације и одлучивања за ситуације када односни проблем има више могућих алтернативних решења измешу којих треба изабрати најповољније. У том случају се проблем који се решава представља у виду стабла која се грана у више алтернативних решења. Сваком од расположивих алтернативних решења могуће је одредити субјективну вероватноћу појављивања и израчунати очекиване вредности за свако алтернативно решење. Представљањем реалног проблема у виду стабла даље омогућава да се стабло даље развија кроз одређене чворове и гране. Чворови представљају места доношења одлуке, а гране алтернативна решења з акоје се одређује вероватноћа појављивања и бира најбоље решење. Тиме се добија ланац повезаних и међузависних одлука, које утичу на даље одлучивање и доношење коначне одлуке. Поступак примене методе дрво одлучивања тече тако што се након одрђивања вероватноће појављивања за сваку грану врши израчунавање очекиване вреднсоти за поједине чворове одлучивања, и то у смеру од краја ка почетку. Процедура налаже да се изабере оно алтернативно решење које има највећу очекивану вредност у почетном чвору одлучивања. Метода омогућава и графички приказ процеса одлучивања и доношења одлука у предузећу и приликом спровођења инвестиционог пројекта.

16 Збирна оцена пројекта Збирна оцена се илуструје применом три групе критеријума: елиминациони, функционални и дескриптивни критеријуми. Елиминациони критеријуми су следећи: Економска интерна стопа рентабилности; Друштвена нето садашња вредност. Функционациони критеријуми су следећи: интерна стопа приноса; нето садашња вредност; период повраћаја уложених средстава; ликвидност на основу резултата из фиансијског тока. Дескриптивни критеријуми су: пројекта на уже и шире окружење (повећање запослености, повећање друштвеног производа, решавање тржишних дефицита одређених производа и сл.); статични показатељи ефикасности инвестиција. Megatrend univerzitet, Goce Delčeva 8, Beograd


Скинути ppt "Финансијска анализа."

Сличне презентације


Реклама од Google