Normativna osnova finansijskog izveštavanja

Normativna osnova finansijskog izveštavanja
Dr Marija Pantelić

Normativna osnova finansijskog izveštavanja u koju su ugrađeni računovodstveni principi i IFRS je kombinacija dva koncepta finansijskog izveštavanja: - računovodstva istorijskog troška, i - računovodstva fer vrednosti. Zbog postojanja dualnosti, normativna osnova nameće korisnicima finansijskih izveštaja povećane zahteve u vezi sa razumevanjem pravila priznavanja i načina procenjivanja elemenata finansijskih izveštaja.

Promene u ciljevima finansijskog izveštavanja Nastanak principa procenjivanja koji su imanentni računovodstvu istorijskog troška vezuje se za rani razvojni period računovodstva. Tadašnji uslovi u kojima su poslovala preduzeća drastično su se razlikovali u odnosu na savremene uslove tržišnog egzistiranja preduzeća. Preduzeća : - inokosna preduzeća, čiji su vlasnici bili istovremeno i upravljači, - raspolagala su jako niskim procentom ukupnih društvenih resursa, - pokrivala su uska, lokalna, nerazvijena tržišta. Privreda: - spore tehničko-tehnološke promene.

Najčešći, pa stoga i primarni korisnici finansijskih izveštaja – poverioci. Prvobitni glavni cilj finansijskog izveštavanja – utvrđivanje neto imovine preduzeća (statička teorija bilansa) bio je u funkciji zaštite interesa poverioca. Uspostavljeni principi procenjivanja – instrument za ispunjenje primarnog cilja.

Sa razvojem korporativnih oblika preduzeća, naročito akcionarskih preduzeća – dolazi do povećanja kruga korisnika finansijskih izveštaja. Posebno značajni korisnici – uprava preduzeća, akcionari i država. Širenjem kruga korisnika, rastom njihovih informacionih potreba i promenama u potrebama – dolazi do promene u primarnom cilju finansijskog izveštavanja. Primarni cilj finansijskog izveštavanja postaje utvrđivanje što tačnijeg i uporedivog periodičnog rezultata (dinamička teorija bilansa). Dominantnost utvrđivanja uspeha preduzeća proizilazi iz informacionih potreba ulagača. Ispunjenje glavnog cilja uslovilo je prilagođavanje i dalju izgradnju principa procenjivanja.

Računovodstvo istorijskog troška Finansijsko izveštavanje se vekovima zasnivalo na računovodstvu istorijskog troška. Bilans uspeha – izveštaj od primarne važnosti (u skladu sa zahtevima dinamičke teorije bilansa). Bilans stanja – pomoćni instrument za pravilno periodiziranje rezultata. Bilans uspeha - pruža informacije o stvorenoj vrednosti za vlasnike Dobitak: - pokazuje uspešnost u ostvarivanju poslovnih aktivnosti na tržištu nabavke i prodaje, - osnova je za projekciju budućih dobitaka koji su ključni element u procesu vrednovanja, - dobar je indikator uspešnosti uprave (menadžmenta) u izvršenju poslovnog plana. Pouzdanost – jedna od najvažnijih kvalitativnih karakteristika finansijskih (računovodstvenih) informacija. Relevantnost – u drugom planu. Informacije koje produkuje računovodstvo istorijskog troška nisu dobar indikator rizika u poslovanju i ne zadovoljavaju u potpunosti potrebe investitora.

Savremeni model finansijskog izveštavanja Podsticaji za razvoj računovodstva fer vrednosti: 1) promene u finansijsko-izveštajnom okruženju, 2) nedostaci računovodstva istorijskog troška. 1) promene u finansijsko-izveštajnom okruženju - drastično izmenjeno i dinamično poslovno okruženje kao posledica procesa globalizacije, - promene u strukturi privrede, - rast konkurencije, - rast društvene odgovornosti preduzeća, - razvoj informacionih tehnologija i napredak u proizvodnim tehnologijama, - pojava novih vrsta finansijskih instrumenata, - nove kompleksne i komplikovane poslovne transakcije, - visoki rizici u poslovanju preduzeća i dr. Dalje povećanje informacionih potreba korisnika, radikalne promene u njihovim potrebama, Menjaju se vrste informacija primerene potrebama korisnika koje su značajne za ispunjenje primarnog cilja finansijskog izveštavanja

Primarni korisnici finansijskih izveštaja – investitori Primarni cilj savremenog finansijskog izveštavanja – prikazivanje sredstava, obaveza i neto imovine po fer vrednosti ( zadovoljenje prvenstveno informacionih potreba investitora, pa tek onda ostalih korisnika). Finansijski izveštaji treba da odražavaju ekonomsku realnost po tržišnim uslovima – da obezbede relevantne informacije Relevantnost informacija – postiže se iskazivanjem sredstava i obaveza po tržišnim, tekućim vrednostima (fokus sredstva/obaveze) Informacije ove vrste služe investitorima: - za svrhe vrednovanja (sagledavanjem tržišne odnosno fer vrednosti neto imovine preduzeća i njihovog učešća u toj imovinii, investitori donose odluku da li će zadržati, povući ili povećati kapital investiran u dato preduzeće), - za svrhe kontrole upravljanja (procena efikasnosti menadžmenta u izvođenju investicionih i upravljačkih aktivnosti).

Promena primarnog cilja finansijskog izveštavanja: - nametnula je potrebu preispitivanja primenljivosti principa procenjivanja imanentnih računovodstvu istorijskog troška, - dala je potsticaj za uspostavljanje i izgradnju novih pravila priznavanja i načina procenjivanja elemenata finansijskih izveštaja (I korak - uvođenje prava opcije za korišćenje fer vrednosti prilikom naknadnog vrednovanja NPO i nematerijalnih sredstava, II korak - nametanje obavezne primene fer vrednosti za procenjivanje različitih finansijskih sredstava i obaveza).

2) Dodatni podsticaji koji su doprineli razvoju računovodstva fer vrednosti - nedostaci računovodstva istorijskog troška: - računovodstvo istorijskog troška zasniva se na nerealnoj pretpostavci monetarne stabilnosti ( u uslovima inflacije posledice su: dehomogenizacija bilansnih segmenata, naduvavanje rezultata i raspodela precenjenih rezultata koja dovodi do odlivanja dela garantne supstance iz preduzeća), - relevantnost finansijskih informacija je ugrožena (finansijski izveštaji ne odražavaju ekonomsku realnost po tržišnim uslovima, nisu zadovoljene potrebe investitora kao najvažnijih korisnika), - ne rešava probleme priznavanja/nepriznavanja pojedinih komponenti sredstava i obaveza (npr. problem obuhvata intelektualnog kapitala), - u osnovi koncepta stoji potreba za brojnim procenjivanjima i veliki problem ispravne periodizacije prihoda i rashoda (npr, alokacija indirektnih troškova, alokacija vremenskih prihoda i rashoda, procenjivanje visine rezervisanja i dr.), - računovodstvo istorijskog troška je suviše jednostavno u slučajevima kompleksnih i komplikovanih finansijskih transakcija jer propušta da identifikuje promenljivost ekonomske vrednosti (npr. mnogi izvedeni (derivatni) finansijski instrumenti, kao što su npr. svopovi imaju zanemarljivi pa čak i nulti istorijski trošak, iako se može ispostaviti da u slučaju lošeg predviđanja očekivanih tržišnih kretanja i pogrešnog ulaska u pozicije sa svopovima, pomeranja kamatnih stopa, deviznih kurseva i sl., mogu rezultovati time da preduzeće dođe u obavezu da isplati ogromne sume novca - velike neiskazane obaveze narušavaju istinitost FI).

Računovodstvo fer vrednosti Ugrađeno je u savremeni model finansijskog izveštavanja (IFRS) Posebno dobija na popularnosti u vreme opšteg ekonomskog prosperiteta i uzleta finansijskih tržišta u periodu nakon godine, pa sve do početka svetske finansijske krize. Računovodstvo fer vrednosti je u evropsko zakonodavstvo ušlo sa dopunama IV Direktive (2003/51/EC) Od trenutka uvođenja do današnjeg dana, najznačajnije dopune i izmene ove regulative predstavljale su Uredba o primeni IFRS (1606/2002/EC) i „Nova“ Direktiva (2013/34/EC).

Računovodstvo fer vrednosti suštinski je drugačije od računovodstva istorijskog tr: -akcenat je na iskazivanju sredstava, obaveza i neto imovine preduzeća po fer vrednosti, dok periodični rezultat pokazuje promenu fer vrednosti neto imovine u bilansu stanja. - osnova za vrednovanje elemenata bilansa stanja – tržišne cene na dan bilansa (mark-to-market način merenja) ili ukoliko tržišne cene ne postoje, po modelima (mark-to-model), nezavisno od toga da li su one više ili niže od vrednosti po kojima su sredstva i obaveze iskazane u knjigama. - bilans stanja postaje izveštaj od primarne važnosti (prioritet priznavanja i merenja sredstava i obaveza). - fokusiranje na sredstva i obaveze kao primarne elemente finansijskih izveštaja – oštro odudaranje od tradicionalne računovodstvene prakse zasnovane na principu istorijskog troška, utemeljene na principu realizacije, principu uzročnosti i principu opreznosti. - bilans uspeha i što tačnije utvrđivanje periodičnih rezultata (fokus prihodi/rashodi) – u drugom planu (u koliziji sa postavkama dinamičke teorije bilansa). - bilans uspeha – pored efekata stvarnih poslovnih transakcija (realizovani dobici i realizovani i nerealizovani gubici), sadrži i efekte promena fer vrednosti sredstava i obaveza (nerealizovani dobici i gubici).

- menja se sadržina, forma i iskazna moć bilansa uspeha: – iskazna moć bilansa uspeha se smanjuje, on nije više adekvatna osnova za projekciju budućih dobitaka i buduće vrednosti neto imovine. - sadržina bilansa uspeha (Izveštaj o ukupnom rezultatu) se proširuje, on pored komponenata dobitka i gubitka perioda (BU u tradicionalnom smislu), obuhvata i komponente ukupnog ostalog rezultata koje čine stavke koje se prema zahtevima pojedinih IFRS priznaju u okviru sopstvenog kapitala (npr. revalorizacione rezerve priznate po osnovu ponovne procene NPO, i nematerijalne imovine, nerealizovani dobici i gubici po osnovu vrednovanja finansijskih sredstava raspoloživih za prodaju i dr.). - relevantnost finansijskih informacija smatra se najvažnijom kvalitativnom karakteristikom za investitore (akcenat je na odražavanju ekonomske suštine) - pouzdanost – u drugom planu

Odnos računovodstva fer vrednosti sa principima tradicionalnog računovodstva - princip opreznosti – narušen (čak i u situaciji kada se u bilansu stanja sredstva iskazuju po vrednostima manjim od istorijskog troška to se čini ne zbog uvažavanja principa opreznosti već zbog činjenice da je tržišna cena pala ispod istorijskog troška) - princip realizacije – suspendovan (priznaje se dobitak koji je rezultat povećanja fer vrednosti sredstva ili smanjenja fer vrednosti obaveza – nerealizovani dobitak) - princip uzročnosti – suštinski se menja (ispravno povezivanje u bilansu stanja fer vrednosti sredstava i obaveza koje se koriste zajedno u izvršenju poslovnog plana (fokus sredstva/obaveze). Kao posledica promene fer vrednosti sredstava i obaveza, priznaju se i indirektno povezuju dobici i gubici u bilansu uspeha.

Sadašnje stanje u primeni računovodstva fer vrednosti Prema trenutnoj situaciji u međunarodnoj računovodstvenoj regulativi primenu računovodstva fer vrednosti zahtevaju ili dozvoljavaju sledeći IFRS: - IAS 39 Finansijski instrumenti. Priznavanje i merenje, - IAS 32 Finansijski instrumenti: obelodanjivanje i prezentacija, - IAS 36 Obezvređenje imovine, - IAS 16 Nekretnine, postrojenja, oprema, _ IAS 38 Nematerijalna imovina, - IAS 18 Prihodi, - IAS 37 Rezervisanja, potencijalne obaveze i potencijalna imovina, - IAS 40 Investicione nekretnine, - IAS 41 Poljoprivreda, - IFRS 2 Plaćanja akcijama, - IFRS 3 Poslovne kombinacije, - IFRS 7 Finansijski instrumenti: obelodanjivanje, - IFRS 9 Finansijski instrumenti.

Brojni IFRS u kojima se zahteva ili dozvoljava primena računovodstva fer vrednosti sadrže posebna, različita po obimu i često nekonzistentna pravila. Preispitivanje postojećih standarda i izgradnja novog jedinstvenog standarda koji bi predstavljao „okvir“ za merenje fer vrednosti - formulisanje opštih pravila i objašnjenje procesa (načina) utvrđivanja fer vrednosti. Osnovni cilj donošenja IFRS 13 – uspostavljanje jedinstvenih smernica za merenje fer vrednosti u svim slučajevima u kojima IFRS zahtevaju ili dozvoljavaju njegovu primenu kako bi se smanjila kompleksnost i poboljšala konzistentnost primene. IFRS 13 definiše fer vrednost, daje uputstva za utvrđivanje fer vrednosti i zahteva dodatna obelodanjivanja o merenjima fer vrednosti. IFRS 13 Merenje fer vrednosti – stupio je na snagu 1 januara godine. Novodoneseni standard predstavlja rezultat zajedničkih napora IASB-a i FASB-a sa ciljem obezbeđenja konvergentnog okvira za merenje fer vrednosti. IFRS 13 ne proširuje upotrebu fer vrednosti u bilo kojim novim okolnostima. Standard nameće potrebu za modifikacijom postojećih i/ili donošenjem novih IFRS kako bi bili konzistentni sa „okvirom“ za merenje fer vrednosti.

Pojam fer vrednosti Do skoro se fer vrednost koristila u značenju ulazne cene. U pojedinim standardima (IAS 39, IAS IFRS 3 i IAS 41) fer vrednost se definisala kao: - iznos za koji se neko sredstvo može razmeniti ili obaveza izmiriti između obaveštenih, voljnih strana u okviru nezavisne transakcije. Prema IFRS 13 definicija fer vrednosti zasniva se na pojmu izlazne cene. Fer vrednost se definiše kao: - cena koja bi se dobila pri prodaji nekog sredstva ili koja bi se platila za transfer neke obaveze u redovnoj transakciji između tržišnih participanata (učesnika) na dan merenja.

Hijerarhijska struktura merenja fer vrednosti I nivo merenja Za finansijska sredstva i obaveze kojima se trguje na aktivnim tržištima, fer vrednost se određuje prema kotiranim tržišnim cenama za identičnu imovinu i obaveze. To je tzv. prvi hijerarhijski nivo merenja fer vrednosti (mark-to-market). U meri u kojoj je tržište u stanju da prepozna „pravu“ ili fundamentalnu vrednost sredstava i obaveza, mark-to-market računovodstvo obezbeđuje realno iskazivanje njihove vrednosti. Relevantnost fer vrednosti za potrebe odlučivanja zavisiće od veličine odstupanja od teorijske postavke na kojoj počiva računovodstvo fer vrednosti – hipoteze o savršeno efikasnim i likvidnim tržištima.

II i III nivo merenja Sa izbijanjem svetske finansijske krize, računovodstvena praksa se suočila sa novim brojnim izazovima, naročito na području načina merenja fer vrednosti U uslovima veoma niskih obima trgovanja, na nedovoljno aktivnim i nelikvidnim tržištima – prelazi se na II i III hijerarhijski nivo za merenje fer vrednosti. Procena vrednosti sredstava i obaveza se ne zasniva na kotiranim tržišnim cenama za identična sredstva i obaveze, već su informacije izvedene na bazi tržišno uočljivih (opservabilnih) inputa za sličnu imovinu i obaveze (drugi nivo merenja) i značajnih tržišno neuočljivih inputa (treći nivo merenja) ugrađene u modele za utvrđivanje fer vrednosti (mark-to-model). Pri određivanju fer vrednosti po modelima na trećem hijerarhijskom nivou polazi se od predviđanja menadžmenta o budućim novčanim tokovima i riziku primerenoj diskontnoj stopi. Napomena: neuočljivi inputi nisu pretpostavke samog entiteta, već entitet treba da dokuči koje bi pretpostavke, tj. inpute koristili tržišni participanti u vezi sa vrednovanjem konkretnog sredstva ili obaveze. Takvi procesi procene fer vrednosti po svojoj prirodi zahtevaju korišćenje značajnog stepena prosuđivanja. Niži hijerarhijski nivo merenja fer vrednosti – utvrđivanje fer vrednosti kompleksnije, subjektivnije i manje pouzdano. Visina odmerene fer vrednosti zavisiće u velikoj meri od izabranog modela (tehnike) vrednovanja.

Modeli vrednovanja mogu da daju veoma različite rezultate ukoliko se učine mala prilagođavanja pretpostavki na kojima se oni zasnivaju- problem vremenske i prostorne uporedivosti finansijskih izveštaja. Problem vremenske uporedivosti – npr. u istom entitetu, usled promene korišćenog modela vrednovanja, ili malih promena u pretpostavkama koje su ugrađene u model, može doći do značajnih promena vrednosti datog sredstva. Problem prostorne uporedivosti – postoji mogućnost da dva entiteta ista finansijska sredstva iskažu u bilansima po vrednostima koje se značajno razlikuju, čak i ako koriste iste modele vrednovanja (razlog: različita prosuđivanja, različite pretpostavke ugrađene u model/e, neizvesnost procenjivanja fer vrednosti instrumenata koji nemaju kotirane cene). Potencijalna manipulacija u finansijskom izveštavanju Sužavanje prostora za moguće zloupotrebe u finansijskom izveštavanju – putem proširenih i kvalitetnijih obelodanjivanja o fer vrednosti u napomenama uz finansijske izveštaje. Detaljna kvalitativna i kvantitativna obelodanjivanja – povećavaju pouzdanosti mark-to-model vrednovanja

Merenje fer vrednosti nefinansijskih sredstava Namere entiteta u pogledu konkretnog sredstva, a u vezi toga da li će sredstvo koristiti, kako će ga koristiti, ili će sredstvo prodati – irelevantno je za vrednovanje. Bitna je namera hipotetičkih tržišnih participanata u pogledu upotrebe/prodaje sredstava. Ukoliko bi hipotetički tržišni participanti dato sredstvo: 1) prodali – vrednovanje bi se zasnivalo na ceni koja bi proistekla iz date hipotetičke transakcije prodaje, 2) koristili – vrednovanje bi se zasnivalo na vrednosti koja bi proistekla iz najbolje moguće upotrebe datog sredstva.

2) Fer vrednost sredstva koja odražava njegovu najveću i najbolju upotrebu IFRS 13 ne sadrži detaljne smernice u kojim slučajevima bi maksimalna vrednost za tržišne participante bila dostignuta – da li upotrebom sredstva u kombinaciji sa drugim sredstvima kao grupe, drugim sredstvima i obavezama, ili samostalnim korišćenjem sredstva. Fer vrednost nefinansijskog sredstva – visoko zavisna od procene entiteta kako bi tržišni participanti koristili, i u skladu sa tim vrednovali sredstvo. Značajno prisustvo prosuđivanja – dovodi se u pitanje nepristrasnost Entitet mora da iskazuje nefinansijsko sredstvo po fer vrednosti koja odražava njegovu najveću i najbolju upotrebu, iako se to sredstvo koristi na način koji se razlikuje od najbolje moguće upotrebe.

Primer: Entitet „A“ je u poslovnoj kombinaciji stekao zemljište i zgradu fabrike. Postojeća namena zemljišta je industrijska upotreba. S obzirom da obližnje parcele zemljišta imaju drugačiju namenu – na njima se grade stambene zgrade namenjene prodaji, entitet „A“ odlučuje (iz perspektive tržišnih participanata) da je najbolja moguća upotreba zemljišta izgradnja stanova. Stoga se pri utvrđivanju fer vrednosti zemljišta polazi od pretpostavke da će fabrika biti srušena i da će zemljište u celosti biti raspoloživo za stambenu izgradnju. - fer vrednost placa u celini je nj., po odbitku troškova rušenja fabrike. - vrednost fabrike, po njenoj sadašnjoj upotrebi je nj. - vrednost zemljišta pretpostavljajući njegovu sadašnju upotrebu je nj.

Dva moguća pristupa entiteta u utvrđivanju fer vrednosti nefinansijskog sredstva (zemljišta): I pristup Fer vrednost placa u celini pri njegovoj najvećoj i najboljoj upotrebi ( nj.) - vrednost fabrike pri sadašnjoj upotrebi ( nj.) = fer vrednost zemljišta ( nj.)

II pristup Fer vrednost placa u celini pri njegovoj najvećoj i najboljoj upotrebi ( nj.) - vrednost fabrike pri sadašnjoj upotrebi ( nj.) - vrednost zemljišta pri sadašnjoj upotrebi ( nj.) = fer vrednost zemljišta ( nj.)

IFRS 13 ne sadrži detaljne smernice u pogledu primene mogućih pristupa Potencijalni problemi u izveštavanju: - sloboda koja je ostavljena sastavljačima finansijskih izveštaja – mogućnost izbora onog pristupa koji će maksimizirati vrednost nefinansijskog sredstva (sklonost ka precenjivanju sredstva), - najveća i najbolja upotreba sredstva se razmatra iz perspektive hipotetičkih tržišnih participanata – pretpostavka najveće i najbolje upotrebe variraće od entiteta do entiteta i od perioda do perioda (problem vremenske i prostorne uporedivosti), - vrednovanje nefinansijskih sredstava nije u skladu sa njihovom stvarnom nameravanom upotrebom – narušava se fundamentalna kvalitativna karakteristika korisnih finansijskih informacija – verodostojno prikazivanje.

Primena fer vrednosti na finansijske obaveze i instrumente sopstvenog kapitala Pojam instrumenti sopstvenog kapitala – koristi se za označavanje akcija, običnih i preferencijalnih, kao i eventualno nekih drugih ugovora koji reprezentuju pravo na sredstva entiteta nakon izmirenja svih njegovih obaveza. Pojam finansijska obaveza - ugovorna obaveza (davanje gotovine ili nekog drugog finansijskog sredstva drugom entitetu ili razmena finansijskog sredstva ili finansijske obaveze sa drugim entitetom pod potencijalno nepovoljnim uslovima za entitet), ili ugovor koji će ili može biti izmiren instrumentima sopstvenog kapitala entiteta.

Merenje fer vrednosti obaveza i instrumenata sopstvenog kapitala zasniva se na sledećim pretpostavkama: 1) obaveza i instrument sopstvenog kapitala se transferiše na tržišnog participanta, 2) obaveza entiteta neće biti izmirena ili pak poništena na dan merenja, a od tržišnih participanata se očekuje izmirenje obaveze, i 3) instrument sopstvenog kapitala entiteta neće biti izmiren, otkazan ili poništen na dan merenja, a tržišni participant preuzeće prava i odgovornosti za taj instrument.

Kada kotirana cena za transfer identične ili slične obaveze ili instrumenta sopstvenog kapitala nije uočljiva (dostupna) – entitet meri fer vrednost takve obaveze ili instrumenta kapitala iz perspektive tržišnih participanata koji su vlasnici identične stavke u vidu sredstava na dan merenja. Fer vrednost obaveze ili instrumenta kapitala se utvrđuje: 1) na bazi kotirane cene na aktivnom tržištu za identičnu stavku koju tržišni participant drži kao sredstvo, 2) ukoliko ta cena nije uočljiva, na bazi kotirane cene na neaktivnom tržištu, ili 3) ako ni ova cena nije uočljiva, na bazi modela vrednovanja. Neophodno je korigovanje tako utvrđene fer vrednosti putem isključenja svih faktora karakterističnih za sredstvo, a koji nisu sadržani u obavezi i instrumentu kapitala entiteta.

Ukoliko tržišni participant ne poseduje identičnu stavku kao sredstvo (ne postoji korespodentno sredstvo) – fer vrednost obaveze i instrumenta kapitala bazira se na upotrebi modela. Entitet u merenje fer vrednosti mora uključiti i premiju za rizik (preuzimanje rizika od strane tržišnog participanta vezanog za obavezu): - putem korigovanja budućih novčanih tokova na više, ili - putem korigovanja (smanjenja) diskontne stope. Fer vrednost obaveze treba da odražava efekat rizika neizvršenja – polazi se od pretpostavke da je rizik uslovljen nemogućnošću entiteta da izmiri obavezu isti pre i posle transfera obaveze na tržišnog participanta. Prilikom utvrđivanja fer vrednosti obaveze – entitet treba da uvaži sopstveni kreditni rizik, kao i bilo koje druge faktore rizika koji mogu uticati na verovatnoću neizvršenja obaveze. Bilo kakva ograničenja koja sprečavaju transfer obaveze ili instrumenta sopstvenog kapitala na tržišnog participanta – nemaju nikakav uticaj na merenje fer vrednosti (transfer na dan merenja je hipotetički).

Nužnost održavanja hibridnog modela finansijskog izveštavanja Računovodstvo fer vrednosti: - obezbeđuje relevantnije informacije – zahteva iskazivanje sredstava i obaveza po tekućim vrednostima, zadovoljene su informacione potrebe investitora kao primarnih korisnika. - veća transparentnost finansijskih izveštaja – ispravljaju se nedostaci računovodstva istorijskog troška (latentne rezerve i/ili skriveni gubici). - u uslovima finansijske krize – odražavajući ekonomsku realnost, koncept fer vrednosti „emituje“ rane upozoravajuće signale i stimuliše menadžment na proaktivno preduzimanje neophodnih mera - pravovremeno informiše menadžment ali i investitore i regulatorna tela. Računovodstvo fer vrednosti ne stvara nepovoljne tržišne uslove, već samo o njima izveštava. Problemi u primeni računovodstva fer vrednosti: - specifičnosti, komplementarnosti i nedeljivosti sredstava, - volatilnosti finansijskih izveštaja, - efekata procikličnosti, - merenja fer vrednosti po modelima, - održavanja kapitala.

Računovodstvo istorijskog troška Informacije koje produkuje računovodstvo istorijskog troška – nerelevantne (ne odražavaju ekonomsku realnost te nisu zadovoljene informacione potrebe investitora kao najznačajnijih korisnika). Sredstva u bilansu stanja iskazana su u novcu različite kupovne snage u zavisnosti od vremena kada su pribavljena i intenziteta inflacije. Usled latentnih rezervi i/ili skrivenih gubitaka – nedovoljna transparentnost finansijskih izveštaja, ograničenje za računovodstvene adresate, upotrebna vrednost FI manja. Prednosti u odnosu na računovodstvo fer vrednosti: – u skladu sa principom opreznosti, u periodima rastućih cena na finansijskim tržištima, računovodstvo istorijskog troška ne dozvoljava povećanje vrednosti sredstava u bilansima entiteta, što rezultuje u formiranju latentnih rezervi koje se u kriznim vremenima mogu rasturiti, - u skladu sa principom realizacije, zabranjuje priznavanje nerealizovanih dobitaka – ne dovodi se u pitanje održavanje kapitala, kontinuirano poslovanje entiteta i zaštita interesa poverilaca.

Razlozi za održavanje hibridnog modela finansijskog izveštavanja Verodostojnost predstavljanja – optimalan model, superioran u odnosu na izolovano primenjeno računovodstvo istorijskog troška ili pojedinačno primenjeno računovodstvo fer vrednosti – različiti elementi finansijskih izveštaja zahtevaju različite načine merenja. Nepostojanje alternative – trenutno ne postoji neki drugi pristup merenju sredstava i obaveza koji bi zadovoljio fundamentalne kvalitativne karakteristike korisnih finansijskih informacija. Kompleksnost finansijsko-izveštajnog okruženja – upotreba procena i modela u uslovima kompleksnog sistema finansijskih tržišta predstavlja napredak. Verovatno proširenje obuhvata po fer vrednosti – kreatori računovodstvenih standarda (IASB i FASB) imaju nameru da u budućnosti povećaju broj pozicija u bilansu stanja za čije će vrednovanje biti korišćena fer vrednost (opciono ili obavezno). Slabosti hibridnog modela: - složenost, - nekonzistentnost, - nepotpunost.

Normativna osnova finansijskog izveštavanja

Сличне презентације

Презентација на тему: "Normativna osnova finansijskog izveštavanja"— Транскрипт презентације:

Сличне презентације

О пројекту

Фидбек

Уђи

Пријави се преко друштвених мрежа:

Normativna osnova finansijskog izveštavanja

Сличне презентације

Презентација на тему: "Normativna osnova finansijskog izveštavanja"— Транскрипт презентације:

Сличне презентације

О пројекту

Фидбек